ZAŠTO LESKOVCU TREBA OMLADINSKO TRŽIŠTE RADA

ZAŠTO LESKOVCU TREBA OMLADINSKO TRŽIŠTE RADA?

Na svakih 1000 stanovnika Evropska unija ima u proseku po 426 zaposlenih, Srbija – 280, a Leskovac  – 167. To praktično znači da u Evropi njen svaki drugi stanovnik – radi. U Srbiji radi približno svaki četvrti, a u Leskovcu tek svaki šesti. Istovremeno, na 1000 stanovnika EU ima u proseku po 53 nezaposlena, od kojih su 12 nezaposleni mladi. U Srbiji broj nezaposlenih na 1000 stanovnika iznosi 112, od kojih su 42 nezaposleni mladi, s tim što u Leskovcu taj odnos iznosi 167 prema 67. Kada se posmatra odnos između zaposlenih i nezaposlenih mladih, ispostavlja se da na svakih 1000 zaposlenih u Evropi dolazi po 28 nezaposlenih mladih, u Srbiji po 189, a u Leskovcu po 401.

Dakle, opšti nivo zaposlenosti u Srbiji je 1,5 puta  niži od evropskog,  pri čemu Leskovac zaostaje za Srbijom još isto toliko. Istovremeno, opšti nivo nezaposlenosti u Srbiji viši je od evropskog 2,1 puta, s tim što Leskovac zaostaje za nacionalnim prosekom još 1,5 puta. Kada se posmatra samo nivo nezaposlenosti mladih, on je u Srbiji 3,5 puta viši nego u EU, pri čemu Leskovac zaostaje za Srbijom još 1,6 puta. U takvoj situaciji, svaki nezaposleni mladi čovek u EU  može da razvija svoju sopstvenu ekonomiju oslanjajući se na 36 zaposlenih, u Srbiji – na 7 zaposlenih, a u Leskovcu – na 2,5 zaposlena (u proseku).

Stoga, logično je najpre postaviti pitanje da li to stanovnici Srbije, posebno njen mlađi naraštaj (15-30), a ponajviše oni koji žive u Leskovcu, više vole da uživaju u dokolici, nego da se late posla poput svih drugih u njihovom okruženju?

Ako se posmatraju brojke, onda one to ne samo da ne potvrđuju, već govore upravo suprotno. Naime, NSZ u svojim evidencijama ima skoro 800.000 onih koji nude svoje radne usluge na tržištu rada, od kojih su oko 300.000 mladi. U Leskovcu je, prema evidenciji NSZ, oko 24.000 onih koji nude svoje radne usluge, od kog broja mladi čine preko 40%. Dakle, svi oni predstavljaju jedan skup ekonomskih aktera kojima je zajedničko to što su između rada i dokolice svojevoljno izabrali upravo ovo prvo. Pri tome, ne samo da je svako od njih to izabrao u mislima, već je i otišao u NSZ, izjavio da hoće da radi, obavezao se da će da traži posao, prijavljuje se da traži posao itd. Dakle, sudeći prema ovome, ljudi u Srbiji – po pitanju izbora između rada i dokolice – ne razlikuju se od svojih evropskih sunarodnika. A to pogotovu postaje vidljivo kada se oni u potrazi za poslom – nađu među njima.

Šta više, ako se posmatra samo Leskovac, onda je neosporno da pozitivan odnos prema radu predstavlja suštinu njegove ekonomske tradicije. Upravo zahvaljujući tome i činjenici da su imali na raspolaganju mnogo sopstvenog rada i malo kapitala, Leskovčani su kao teritorijalna grupa uspeli da se između dva svetska rata uzdignu do modernizacijskog uporišta Evrope. Sa tadašnjih 350 zaposlenih na 1000 stanovnika, ova sredina ne samo da je dostigla evropski nivo zaposlenosti, već i evropsku efikasnost u korišćenju svih onih prednosti koje sa sobom donosi funkcionisanje tržišta rada (nedostajuće stručnjake poslodavci iz Leskovca obezbeđivali su tada iz Češke, Nemačke,  Italije, Austrije itd).

Dakle, neosporno je da ljudi u Srbiji, ne više nego ljudi u Leskovcu, imaju želju i tradiciju da rade, tj. spremni su da  žrtvuju sopstvenu dokolicu zarad zarade, bar koliko i svi drugi u okruženju. Ali ako je to tako, postavlja se pitanje zašto ih je danas toliko nezaposleno, posebno među mladima, posebno u Leskovcu?

Zvanični odgovori na to pitanje poslednjih 20-ak godina predstavljaju po svojoj suštini varijacije jednog istog odgovora koji su u Srbiji, a u Leskovcu još i više (zbog ideološkog zahteva za uklanjanjem njegovih “buržujskih” korena)  – političari i država davali prethodnih 50 godina. U osnovi, sve se svodi na ocenu da pojava ovdašnje nezaposlenosti predstavlja ili unutrašnju refleksiju spoljnje tržišne stihije (ekonomske krize), i/ili posledicu unutrašnje nediscipline u sprovođenju  ciljeva koje su politika i država odredile privredi. Ne treba posebno isticati da je primer Leskovca između dva svetska rata, gde je nivo zaposlenosti rastao u jeku najveće svetske krize koju svet pamti – ignorisan je sve vreme.

No, kakav odgovor takvi i rezultati. Pristupati na ovaj način nezaposlenosti, to znači stvarati je, tj. isto što i gašenje požara benzinom. Danas je to vidljivo i golim okom. Pristupajući problemu nezaposlenosti kao kolektivnom, a ne individualnom problemu, država i političari u Srbiji već skoro punih 7 decenija drže nezaposlene u stanju hibernacije, stvarajući od njih žrtve tržišne nepravde, tj. iluziju da država može da ih zaštiti od njih samih. Time se svakom nezaposlenom oduzima mogućnost da bude preduzetnik u oblasti razvoja sopstvenih radnih sposobnosti, ali i unapred oprašta odgovornost za posledice  lične odluke u pogledu izbora sopstvenog zanimanja.

Što je još gore, time se ljudi uljuljkuju da je moguće živeti bez snošenja rizika za lične odluke.  Ukoliko neko nije u stanju da nađe zaposlenje, neophodno je da zna da mora da promeni vrstu usluge koju na tržištu rada nudi, a ne političku stranku. Ukoliko neko radi u tržišno neuspešnoj firmi, on mora da zna  da otpuštanje nije nepravda, već normalna posledica njegovih pogrešnih poslovnih odluka i/ili, jednostavno – njegovog nedostatka sreće u tržišnoj utakmici. A pogotovu mora da zna da ukoliko na tržištu ne ostvaruju platu koju bi želeo – neophodno je da smanji svoje prohteve.

Ali, ko bi to mogao da im kaže? Oni koji bi o tome morali da govore i dan danas uče decu da preduzetnik ne kupuje i ne plaća konkretnu radnu uslugu, već kupuje i plaća radnika, odnosno njegov apstraktni rad koji “ima sposobnost da proizvodi veću vrednost nego što je njegova sopstvena”. Zato u Srbiji tržište rada i dan danas predstavlja mrtvo slovo na papiru, jer političari i sindikalisti žive u ubeđenju da kupo-prodaja radnih usluga predstavlja čin eksploatacije radnika od strane poslodavca, a ne obostrano korisnu, dobrovoljnu tržišnu razmenu radne usluge za novac između njihovih vlasnika. Zato u Srbiji postoji samo državno, a ne i privatno tržište rada, gde bi preduzetnici mogli da se bave kupo-prodajom radnih usluga na isti način kao što se trgovci bave kupo-prodajom svake druge robe.

Želeći da spreče eksploataciju, političari i sindikalisti  tom prilikom utvrđuju minimalnu cenu rada, tj. biološko – psihološki pojam egzistencijalnog minimuma koji bi bio upotrebljiv u svim situacijama i primenjiv na sve ljude, što je već samo po sebi besmisleno s obzirom na urođene razlike među njima. Ali što je još gore, minimalna cena rada svodi zaposlene na tegleće životinje, jer se od njih traži da obave aktivnost, a u zamenu za to daju im se sredstva za preživljavanje. A što je najgore, utvrđujući minimalnu cenu rada država i sindikalisti isključuju sa tržišta rada sve one koji bi bili spremni da ponude svoje radne usluge i za manju cenu, među kojima je mladih ponajviše.

 Doduše, ne isključuju se mladi sa tržišta rada samo na ovaj način. Praktično, svaki sindikalni dogovor koji cenu rada utvrđuje na višem nivou od tržišne – predstavlja ništa drugo do diskriminaciju mladih na tržištu rada. Pri tome, danas u svetu nema ozbiljnijeg ekonomiste koji ne zastupa stav da ovakva vrsta dogovora, gde god da postoji, predstavlja ozbiljan faktor nezaposlenosti, posebno mladih.

 Sledeće što udaljava mlade od tržišta rada, to je činjenica da oni plaćaju najskuplju moguću cenu za sve što podiže cenu njihove radne usluge. Jednostavno, preduzetnik uopšte ne razmišlja o tome koliko dobija zaposleni, već koliko njega košta određena radna usluga. A pošto država optereti cenu rada prekomernom javnom potrošnjom, onda su preduzetnici nezainteresovani za nova zapošljavanja, a zainteresovani za nova otpuštanja. Budući da nezaposleni mladi po definiciji spadaju u neiskusne ponuđače radnih usluga, oni bi po prirodi stvari morali da idu sa nižom cenom svojih radnih usluga u odnosu na one iskusnije. Međutim, oni to ne mogu da učine, jer je država njihov rad u startu opteretila ogromnom potrošnjom koja ih čini nekonkurentnima.

Od sadašnjih 600.000 zaposlenih u javnom sektoru Srbije, najmanje polovina tog broja je višak koji proizvodi nezaposlenost mladih po više osnova. Najpre, parazitiranje u sferi javne zaposlenosti stvara veštačku tražnju za finalnim proizvodima, tj. tražnju koja je neodržva na duži rok. Sa svoje strane, to deformiše privrednu strukturu i šalje pogrešne informacije mladim ljudima o tome koja su zanimanja konjukturna. Zatim, parazitizam u javnom zapošljavanju direktno poskupljuje cenu radnih usluga mladih, čini ih nekonkurentnima na tržištu i onemogućava njihove poslovne inicijative i samozapošljavanje. Pored toga, država prinudno oduzima od njihovih roditelja sredstva, kojima bi ovi mogli da ih podrže u njihovim preduzetničkim inicijativama. Na taj način, umesto da imamo 300.000 mladih preduzetnika koji rade na stvaranju svojih održivih radnih mesta, mi danas u Srbiji imamo 300.000 nezaposlenih mladih čiji roditelji finansiraju 300.000 neodrživih radnih mesta u javnom sektoru. Od toga i oko 1.500 radnih mesta u Leskovcu.