Podrška Ekvilibrijum-u

Pesma književnice Mile Stanković posvećena mladima Leskovca:

A moglo bi ovako…

Ako se – slučajno neko prepozna u priči ovoj
Neka mi ne zameri – moje su namere časne:
Ja bih samo da živim k’o nekad što se moglo
I da opet pred sobom imam ciljeve jasne!
Da radim, gradim i stvaram za one koje volim
Ali ne želim da varam – niti mogu da molim
Za nešto što mi pripada…
Neko je prekrio maglom sve što je meni drago,
A naputeve moje stavio barikade –
Pa kako sada da vidim svoje najveće blago,
Svoje planove, želje, svoje snove i nade???
Ja bih – sretne da vidim decu i unuke svoje
Da se pred njima ne stidim, a oni da se ne boje
Vremena koje dolazi…
Da niko od njih ne mora da ide preko Bare
Zbog nekog života „boljeg“ ili da „napravi pare“
U nekoj tudjoj zemlji…
Dajmo mladima šanse – ova zemlja je rodna,
Možda je malo stara i malo staromodna,
Ali je uvek „Kod kuće“ za one koji je vole
Da ih na grudi privije kad ih krila zabole
I kada ne mogu dalje…
Da im povrati snagu , da im utehu pruži
Da im da hleba i soli, sa njima da se druži
I da ih beskrajno voli!!!
——————————————————-
Pa pružimo im ruke – dignimo barikade!
Kad već nismo za sebe hajd’moza naše mlade
I za njihovu decu – i decu njihove dece…
Da nam ne budu više duše i kuće prazne,
Nema od Praznoga doma ni veće ni teže kazne!

Eto, zbog toga sada ja svoj podižem glas:
Za SREĆU NAŠE DECE, za sreću svakog od nas!!!

Mila

Pesma književnice Mile Stanković o Leskovca:

Balada o mom gradu

Dole –pod vrbama starim malena reka teče
Veternica se zove – tiho mi starica reče
Na obalama njenim čudesni Leskovac grad,
Ukrao mi je srce – u njemu je i sad…
Ne tako davno je bio grad za ponos i diku,
Još u očima svojim nosim čarobnu sliku:
Široka ulica, prava, drvored levo i desno,
Po parkovima trava i dečija radost i cika,
Sve puno života, sreće – ma božanstvena slika!
Širokom ulicom – pravom, reke marljivih ljudi
Kreću „ U pobede nove“ , čim rujna zora zarudi.
Fabrike života pune – svi kao pčele rade
Sa voljom, radošću, snagom, prepuni snova i nade…

I sad su ulice prave- al’ ljudi u njima nema,
Nema ni zelene trave – sve se za zaborav sprema…
Na Mali Mančester samo po neki dimnjak podseća
Što hladan štrči u nebo što k’o ugašena sveća.
U tami čaršija ćuti, ćuti ranjeni soko
Opet bi da poleti kao nekad – visoko…
Ko je srušio snove, ko je ukrao nadu,
Ko je ispio snagu mome voljenom gradu???

S jeseni miris ćevapa podseti na stare dane:
Na sretna, bezbrižna lica, na Džumbu, vino, kafane…
Tiho rečica šumi, lagano odlaze snovi,
Možda će jednoga dana poteći život novi
Širokom ulicom – pravom…
A da mu svako samo mrvicu radosti vrati
Mog’o bi ponovo rasti i svima hleba dati
I biti moćan i mlad
Moj dragi LESKOVAC –GRAD!