Образложење

Предлог овог члана Закона у директној је супротности са Стратегијом развоја образовања Владе Републике Србије од 2012. За одређење визије високог образовања у овом документу користи се, између осталог, обележје „Мобилност студената“, што подразумева да је „Хоризонтална и вертикална мобилност студената ….. између…. академских и струковних студија могућна…, уз евентуално додатне услове.“  С тим у вези,  у Стратегији се као један од главних изазова (циљева) препознаје   „Отвореност и доступност академских студија: најмање 38,5% (а касније најмање 40%) високообразованих грађана старости од 30 до 34 године“. Развијајући визију и одговарајући на наведени изазов, стратегија утврђује као један од својих стратешких циљева „Омогућити мобилност између струковних и академских студија“.  Ради остварења овог циља спецификоване су конкретне акције и мере, и то:

Ÿ омогућити мобилност између ОСС’ и ОАС“,

Ÿ омогућити мобилност са ОСС на МАС“’ и

Ÿ омогућити мобилност са ОАС на МСС““ .

OSS – osnovne strukovne studije

OAS – osnovne akademske studije

MAS – master akademske studije

MSS – master strukovne studije

Животни услови су променљиви, па према томе и потребе за образовањем. Предлогом овог члана закона знатно се отежава промена врсте образовања. Уколико студент жели да промени врсту студија или да настави образовање на другој врсти студија, на академске студије са струковних или обрнуто, мора да крене са другом врстом студија од почетка. У ситуацији када су студенти свесни чињенице да запослени данас у тржишној економији до 38 године живота у просеку промене од 10 до 14 послова, као и да такве сигнале све више добијају и од домаће привреде, жеља за променом започетог програма морала би да наиђе на позитивну реакцију образовног система, те да се студентима који се нађу у тој ситуацији омогући прелазак на други програм. У супротном, студенти ће се наћи у ситуацији да своју образовну потребу могу да задовоље у иностранству, али не и у својој земљи.

Уколико предлагач жели да остане при овом предлогу, као што је речено на јавној Расправи у Нишу (22.05.2017.), у обавези је да покрене поступак за ревизију актуелне Стратегије развоја образовања, па да тек након извршене ревизије усваја Закон.

Објашњење које је дато у процесу јавне расправе, „да је овоме морало да се прибегне, зато што је примећено да известан број студената користи `мобилност`, како би на непринципијелан начин дошао до неопходних бодова`, је крајње неуверљиво, а пре свега увредљиво за младе људе. Зато што се, због неколико изолованих случајева, целој овој друштвеној групи приписује обележје које је одређује као групу „склону подвалама“, па јој као таквој следи забрана коришћења могућности које су уобичајене за европски образовни простор.

Брише се са списка студија првог степена “под три специјалистичке струковне студије“ и додаје се на списку студија другог степена

Предлог овог члана Закона у директној је супротности са Стратегијом развоја образовања Владе Републике Србије од 2012, где се као један од главних изазова (циљева) препознаје  „Отвореност и доступност академских студија: најмање 38,5% (а касније најмање 40%) високообразованих грађана старости од 30 до 34 године“.

Очигледно је да уколико специјалистичке струковне студије буду сврстане у први степен образовања, студент који жели да настави усавршавање на мастер струковним студијама мора да крене са мастер студијама од почетка. Са своје стране, то би поскупело трошкове студирања и учинило му недоступним стицање оних знања за која процењује да су му неопходна. Ако би специјалистичке струковне студије биле студије другог степена, онда би студенти могли да наставе школовање уписом на другу годину мастер студија, уз значајно смањење финансијских издатака и, што је најважније – уз повећану доступност образовања.

Објашњење које је дао предлагач на Јавној расправи одржаној у Нишу (22.05.2017.), како „није поштено“ да основне академске студије у трајању од 4 године буду изједначене са трогодишњим струковним студијама, је такође крајње неуверљиво и реактивно. Разлика у тежини између првих и других се да лако изразити преко броја бодова.

Брише се редни број два и пише редни број три, а под бројем два додати “упућује високошколској установи акт упозорења, којим се указује на недостатке у погледу испуњености услова, квалитета рада високошколске установе, односно студијског програма, и оставља рок за отклањање наведених недостатака, с тим што се по истеку тог рока одлучује о захтеву;“

Образложење

Предлог овог члана Закона у супротности је са „наученим лекцијама“ из досадашње праксе акредитације у Србији. Наиме, према последњем ставу овог члана закона, високошколска установа којој се одбије захтев за акредитацију има право да понови захтев по истеку рока од годину дана од дана доношења решења којим се одбија захтев за акредитацију. С обзиром да  Национално акредитационо тело доноси решење у року од девет месеци, да Национални савет одлучује о жалби у року од 90 дана од дана подношења жалбе високошколске установе, високошколска установа може да изгуби право уписа на један или више студијских програма у року од две године и више, што може битно да угрози опстанак и пословање установе. Искуства ВПСЛЕ и искуства других високошколских установа која су презентована  на састанцима КАСС-а, говоре да доношење решења често зависи од начина интерпретације стандарда од стране рецензената. Дешавало се да једну исту ствар рецензенти на једном студијском програму прихватају, а на другом одбијају. Акт упозорење је неопходан да би се усагласила различита тумачења стандарда од стране установе и стране рецензената.