Sjajno u tranziciji je to što je reč o procesu koji otvara mogućnost pojedincu i kolektivu da otkriju i ostvare ono što je najbolje u njima. Bedno je sve ostalo.
Na primeru Leskovačkog sajma to izgleda ovako. Već sama ideja o organizovanju jedne ovakve, tipično tržišne manifestacije, predstavljala je nešto nadrealno u društvu masovnog parazitizma i plemenskog zajedništva, ustanovljenom daleke 1945. godine na negaciji tržišta, privatne svojine i konkurencije. Ali se dogodila! I to u Leskovcu! I to ne slučajno! Beograd je nešto takvo morao da ima, zato što on mora da ima sve. Novi Sad je to morao da ima, zato što on hoće da bude vojvođanski Beograd. Ali Leskovac? Grad tržišno probitačnih, ekonomski nezavisnih pojedinaca, administrativno i kulturno marginalizovan, taze podjarmljen egalitarističkom ideologijom? On je poslednji koji je to – u to vreme – morao da ima.
Pa ipak, Leskovac je postao sajamski grad. Razlog za to je krajnje jednostavan. Delovala je preduzetnička snaga lokalnog života razvijanog 8000 godina na mestu koje je – budući svima dostupno i nebranjivo – moglo da opstane jedino i isključivo kao mesto slobodne razmene, tj. kao tržišno mesto. Prvobitne Dardance potisnuli su Rimljani, a ove Sloveni. I jedni i drugi i treći mogli su da opstanu i opstajali su na ovom, svetskom drumu životne dinamike, samo u meri u kojoj su razvijali sopstvenu ekonomsku ponudu na način koji im ne ugrožava egzistenciju. One društvene grupe koje su to uspevale da učine, opstajale su. Ustanovljenje sajamske manifestacije 60-tih godina prošlog veka na ovom mestu, a unutar vladajuće plemenske ideologije i prakse toga vremena, predstavljalo je samo i isključivo kontinuitet preduzetničkog zamaha „Srpskog Mančestera“ – autentičnog primera lokalnog opstanka i razvoja zasnovanog na slobodnoj razmeni, što i jeste identitet Leskovca. Sjajno je što je to danas način kako civilizacija prevladava ograničenje da ljudi „znaju cenu svega i ne znaju vrednost ničega“.
Ono što je u svemu tome bilo posebno značajno, to je bio izbor lokacije za realizaciju jedne ovakve ideje. S jedne strane, urbanistička pravila nalažu da se ovakva dešavanja organizuju na periferiji urbanog mesta. S druge strane, sam opstanak i razvoj Leskovca – koji je najneposrednije vezan za milenijumska lokalna trgovačka okupljanja pijačnog, vašarskog, ili berzanskog tipa – diktirao je da za ovu namenu bude iskorišćena neka od postojećih, već poslovno afirmisanih lokacija. Međutim, grad je izabrao nešto treće. Praktično, komunikacija sa tržišnim društvom dobila je u urbanističkom razvoju grada tretman koji su u porodičnom životu imale tzv. „gostinske sobe“: one prostorije u kući, kojima se domaćin istinski ponosi.
Sajamska manifestacija dobila mesto u centralnom delu grada, onom koji je iza sebe već imao viševekovnu artikulaciju javnog prostora. Ne slučajno, ovaj punkt za komunikaciju sa tržišnim društvom lociran je kao integralni deo lokalnog javnog prostora namenjenog obrazovanju (gimnazija) i kulturi (pozorište). Sjajno je što je kontinuirani uticaj preduzetništva „Srpskog Mančestera“ poklonio dolazećim generacijama Leskovčana lokaciju koja sadrži sva tri stuba na kojima se zasniva razvoj savremene civilizacije, a to su: znanje, tržište i kreativnost. Njihovo aktiviranje moglo bi da vodi prerastanju Leskovačkog sajma u Leskovački centar za razvoj kreativnog sektora, koji bi time odgovorio na potrebu za samopotvrđivanjem – 28.000 mladih, posebno onih talentovanih; 23.000 nezaposlenih, posebno onih sa inovativnim idejama; 6.000 preduzetnika; 1.000 MSP, posebno onih sa poslovnim inovacijama; stotinak umetnika; više desetina promotera kulturne industrije poput medija, grafičkih preduzeća, dizajnera, proizvođača rukotvorina, umetničkih zanatlija, itd.
Kao bonus, inercija „Srpskog Mančestera“ podarila je svetu zdanje koje reprezentuje najveće domete u oblasti projektovanja i graditeljstva. Na fakultetima u svetu, ovo zdanje pokazuje se i dan danas studentima kao primer vrhunskog majstorstva. Sjajno je što ova materijalizovana kreativnost, kao svojevrsna manifestacija preduzetničkog bitisanja i umetničke slobode, već 60 godina – ponajviše zahvaljujući svojoj neizmernoj arhitektonskoj vrednosti – prkosi kolektivističkoj degradaciji Leskovca i pretvaranju grada u tajkunsku lovinu.
Sada bi da to zdanje njegov većinski vlasnik (70%), tj. jedna od firmi iz kompanije “Delta” – ukloni, što je “deja vu” na primeru Beograda. Matrica je proverena i procesuirana u okviru srpskog zakonodavstva. Kupi se budzašto firma na dobroj lokaciji, razjure se zaposleni, objekti se prepuste zubu vremena, preuzete ugovorne obaveze se ne ispunjavaju, postojeće mogućnosti poslovanja kupljene firme se blokiraju, a onda, kada se slegne prašina, ispostavi se zahtev za prenamenu zapuštenog i ruiniranog prostora u nešto što donosi brzu i veliku zaradu.
Ono što je, po pitanju Leskovačkog sajma, bačeno Leskovcu kao alternativa za opstanak sajamske lokacije, sadrži što-šta, ali ponajviše uvredu za zdrav razum onih kojima je to upućeno. Predlaže se, naime, prenamena postojećeg sajamskog prostora u stambeni, u gradu koji već ima nekoliko hiljada viška stanova u odnosu na broj domaćinstava (ideja, inače, ima smisla samo ukoliko se računa da se budući stanovi prodaju zainteresovanim Albancima)! Predlog da se izgradi 260 stanova, u gradu gde najviša višespratnica ima 105 stanova, podrazumeva izgradnju 30-spratnice u delu grada gde ljudi i automobili već sede jedni drugima na glavi, što je najblaže rečeno – bizarno! Predlog da se uloži u izgradnju novih hotelskih kapaciteta u gradu gde već postoje dva neiskorišćena hotelska zdanja i sijaset nedovoljno iskorišćenih privatnih hotela, najblaže rečeno spada u red – neozbiljnih. Predlog koji je potekao od “kompanije” koja je žicom za kokošarnike ogradila svoje vlasništvo nad jednom, svetski afirmisanom, arhitektonskom vrednošću, predstavlja najblaže rečeno – poniženje.
No, postoji i jedna važna korist od upuštanja u javnu komunikaciju sa ovakvom vrstom blasfemije – pruža nam se prilika da osnažimo granicu između sjaja i bede lične i kolektivne tranzicije.,
Srđan Dimitrijević, medijator
U Leskovcu, 09.06.2015.
P R E Z E N T A C I J A
Prezentacija: Donka Petrović
