Okrugli sto „Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju i konkurentnost srpske privrede“ održan je u sredu, 25. septembra 2013. godine u sali Jablaničkog okruga od 12.00 časova.
U diskusiji su učestvovali:
– SRĐAN DIMITRIJEVIĆ, PREDSEDNIK EPuS – LESKOVAC –UVODNE NAPOMENE
– SLOBODAN RANĐELOVIĆ, UPRAVA ZA PRIVREDU GRADA LESKOVCA – KONKURENTNOST PRIVREDA SRBIJE I LESKOVCA
– RADMILA MILIVOJEVIĆ, NEZAVISNA KONSULTANTKINJA – SPORAZUM O STABILIZACIJI I PRIDRUŽIVANJU I KONKURENTNOST SRPSKE PRIVREDE
– NEBOJŠA LAZAREVIĆ, DIREKTOR CENTRA ZA EVROPSKE POLITIKE – MORAMO UNAPREDITI PROCES KREIRANJA JAVNIH POLITIKA
– IVICA SAVIĆ, VLASNIK NAUČNO-TEHNOLOŠKOG PARKA – NEOPHODAN JE SNAŽAN PRITISAK NA KREATORE JAVNIH POLITIKA
– BRATIMIR NEŠIĆ, JAVNI MENADŽER (“POR WERNER I WEBER” )- SPORAZUM O STABILIZACIJI I PRIDRUŽIVANjU I KONKURENTNOST SRPSKE PRIVREDE
– MIRKO VUKOJEVIĆ , NEZAPOSLENI -TRŽIŠNI POTENCIJAL MLADIH JE ZAROBLJEN
– DRAGANA SAVIĆ, PREDUZETNICA – SMANJITI INTERVENCIONIZAM
– PERA VELJKOVIĆ, PREDUZETNIK – PODRŠKA ZDRAVOJ VELIKOJ PRIVREDI
– GOJKO VELIČKOVIĆ, POMOĆNIK GRADONAČELNIKA – USPEŠNA TRANZICIJA ZAHTEVA POLITIČKU ELITU
– MILA STANKOVIĆ, PREDUZETNICA – OSLOBODITI PREDUZETNIČKI POTENCIJAL LESKOVCA
– JOVAN JOVIĆ, DIPL.ECC – OBESMIŠLJENI DRŽAVNI PROGRAMI
– JOCA MARINKOVIĆ , NSZ – FILIJALA LESKOVAC – DRŽAVA JE POSTAVILA KRITERIJUME KOJI SU VAŽILI I ZA DOMAĆE I ZA STRANE INVESTITORE
Fotografije sa Okruglog stola možete videti <<
VESTI Televizije PROTOKOL K-1 Leskovac:
[youtube BKPNPS0CEfM]
***
SRĐAN DIMITRIJEVIĆ, PREDSEDNIK EPuS – LESKOVAC –UVODNE NAPOMENE
Dobro došli na zajedničko promišljanje našeg uključivanja u društvo kome pripadamo po svom civilizacijskom potencijalu.
Zadovoljstvo mi je što mogu da vas pozdravim u ime Evropskog pokreta u Srbiji, kao i u svoje lično ime. Za one koji me ne znaju, ja sam Srđan Dimitrijević i danas ću imati ulogu medijatora.
Za ovu priliku pozvali smo predstavnike javnog, privatnog i civilnog sektora. Zato što duboko verujemo da svoje životne izglede možemo da poboljšavamo samo dijalogom između ključnih društvenih aktera
Kao što ste iz poziva mogli da vidite, danas ćemo se baviti konkurentošću naše privrede u kontekstu sprovođenja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju Evropskoj uniji, koji je stupio na snagu početkom ovog meseca. Bez konkurentnosti nema održivog zapošljavanja. Za nas u Leskovcu, gde je stopa nezaposlenosti 50%, ovo pitanje ima najveći mogući značaj.
Smatraćemo da smo uspeli ukoliko poboljšamo sopstvenu informisanost o tome, a pre svega sopstveno razumevanje šansi i izazova koji nas očekuju na tom putu.
U tome će nam pomoći naši posebni gosti za ovu priliku – Radmila Milivojević, nezavisna konsultantkinja, Nebojša Lazarević, direktor Centra za evropske politike i Slobodan Ranđelović, šef gradske uprave za privredu. Dozvolite mi da ih pozdravim u vaše i moje ime.
Organizovanje ovog skupa finansijski je podržala Kancelarija za evropske integracije Vlade RS, na čemu joj se zahvaljujemo.
Predvideli smo da radimo tako, što ćemo najpre saslušati šta naši uvodničari imaju da kažu, a potom ćemo razviti diskusiju. Na kraju je predviđena i neformalna mala zakuska, te vas molim da ostanete nakon završetka diskusije.
SLOBODAN RANĐELOVIĆ, UPRAVA ZA PRIVREDU GRADA LESKOVCA – KONKURENTNOST PRIVREDA SRBIJE I LESKOVCA
Pojam konkurentnosti je odavno poznat I detaljno analiziran u ekonomskoj teoriji. Može da se posmatra kao konkurentost pojedinačnih privrednih subjekata, ili kao konkurentnost na nacionalnom nivou. Pošto nas interesuje globalna konkurentnost, zadržaćemo se na pojam konkurentnosti nacionalnih ekonomija. Prema široko prihvaćenoj definiciji OECD-a, konkurentnost predstavlja sposobnost države da na medjunarodnom tržištu obezbedi rastući standard sopstvnom stanovništvu.
Odmah postaje jasno da Srbija ne beleži zadovoljavajuće rezultate, a to još bolje i preciznije pokazuju rezultati detaljnog merenja konkurentskih sposobnosti zemalja što sistematski prati Svetski ekonomski forum i objavljuje kroz godišnje Izveštaje o globalnoj konkurentnosti. Istraživanja se vrše po metodologiji koju je promovisao harvardski nobelovac profesor Porter.
Za merenje konkurentnosti država se koristi 110 indikatora svrstanih u 12 stubova (podgrupa), koji su dalje razvrstani u tri osnovne grupe: osnovni uslovi, efikasnost i inovacije. Ove tri grupe indikatora istovremeno predstavljaju i tri stupnja (odnosno faze) razvoja konkurentnosti. Tako, u prvu grupu zemalja svrstavaju se one koje rast baziraju na povećanom korišćenju osnovnih razvojnih resursa, u drugu grupu one čiji se rast zasniva na efikasnijoj upotrebi resursa, i u treću grupu su svrstane zemlje čiji se rast zasniva na inovacijama i tehnološkom razvoju (znanju). Osim ovih triju osnovnih grupa postoje i dve grupe: na prelazu (tranziciji) iz prve u drugu i iz druge u treću grupu.
Svaki od ovih 110 indikatora se vrednuje, tako da je moguće pratiti rangove država po svakom od ovih pojedinačnih indikatora, kao i po 12 stubova i 3 grupe indikatora.
Najsvežiji podaci Svetskog ekonomskog foruma iz septembra 2013. godine pokazuju da se Srbija po globalnoj konkurentnosti nalazi na 101 mestu (od 148 obuhvaćenih država) i pokvarila je za šest mesta svoju poziciju u odnosu na prethodni izveštaj. Takođe, lošije je rangirana od svih bivših jugoslovenskih republika i Albanije (Slovenija 62., Crna Gora 67., Makedonija 73., Hrvatska 75., Bosna 87., Albanija 95.). Sve pomenute države pripadaju drugoj grupi osim Hrvatske (prelaz iz druge u treću grupu) i Slovenije (u trećoj grupi zemalja – rast se zasniva na primeni inovacija i znanja).
Rang Srbije po osnovnim grupama indikatora je sledeći:
- I Osnovni uslovi 126
- II Efikasnost 92
- III Inovacije 125
Osim globalne nezadovoljavajuće ocene, kao i loše pozicije po pitanju osnovnih uslova (institucije i infrastruktura) i primene inovacija, zabeleženi su (i ponavljaju se poslednjih 10-ak godina), izuzetno niski rangovi po nekim pojedinačnim indikatorima kao što je 144 mesto po zaštiti prava manjinskih akcionara, 146 mesto po sprečavanju odliva mozgova, 147 mesto po privlačenju talenata. Po sprečavanju odliva mozgova bolji smo samo od Venecuele i Mjanmara, a po privlačenju talenata samo od Venecuele!).
Analogno napred definisanom konceptu konkurentnosti, konkurentnost gradova (regiona) može se definisati kao sposobnost grada da svom stanovništvu obezbedi rastući standard. Prema podacima Republičkog Zavoda za statistiku, Leskovac je u 2005. godini ostvarivao tek polovinu republičkog proseka korigovanog narodnog dohotka po stanovniku. Kako se nakon toga razvija situacija, nije poznato s obzirom na to da ne postoje podaci o bruto društvenom proizvodu za nivo ispod nacionalnog, iako je statistički zavod bio u obavezi da sredi i objavi te podatke do 2012. godine.. U nedostatku ključnog (osnovnog, jedino merodavnog) kriterijuma za ocenu stepena razvijenosti subnacionalnih entiteta, primenjuju se neki drugi parametri po kojima je Leskovac u III grupi (lokalne samouprave na 60 – 80% republičkog proseka) što nema šanse da je tačno. Na sreću, posledice nisu nešto naročito velike: investitori od SIEPE za novo zapošljavanje dobijaju nešto manja sredstva, ili, kamate Fonda za razvoj Republike Srbije su nešto više nego što bi inače bile.
U ekonomskoj teoriji postoji jedna od retkih opštih saglasnosti, a to je da se smatra da se iz krize izašlo ne kad se oporavi društveni proizvod i počne da raste, već kad počne da raste zaposlenost. Po tom kriterijumu Leskovac je neprekidno u krizi od 1989. godine!
| Broj zaposlenih u pravnim licima iz oblasti privrede |
1988. g. |
2012. g. |
|
35.997 22.190 10.387 |
8.177 3.414 422 |
U posmatranom periodu zatvoreno je skoro 26.000 radnih mesta u privredi, od čega najviće u industriji – blizu 19.000 radnih mesta. Tekstilna industrija koja je nekad zapošljavala blizu 10.500 radnika je praktično ugašena. Leskovac, nekada centar tekstilne industrije stare Jugoslavije došao je u situaciju da je značaj tekstila u privrednoj strukturi ispod republičkog proseka.
Savremena je tendencija u svetu da regioni koji se razvijaju nadprosečnom brzinom u odnosu na lokalne konkurente to ostvaruju prevashodno kroz primenu inovacija i znanja. Kako se inovacije i u teoriji i praksi čvrsto vezuju za preduzetništvo, da razmotrimo kakva je situacija sa preduzetništvom u Leskovcu. Leskovac ima 30 MSP i radnji na 1.000 stanovnika što je za oko 30 % niže od republičkog proseka (40). Leskovcu nedostaje oko 1.000 MSP i još toliko radnji da bi po tom indeksu preduzetništva bio na republičkom nivou. Ako se ovde zaustavimo sa analizom, mogli bi zaključiti da je preduzetnički duh u Leskovcu slabiji od republičkog proseka čime bi napravili veliku grešku. Naime, ne treba zaboraviti da je zbog ispodprosečnog društvenog proizvoda po stanovniku i kupovna moć na lokalnom tržištu značajno (verovatno više od dva puta) manja od nacionalnog proseka. I tako dolazimo do zaključka da je preduzetnišvo u Leskovcu, u stvari; razvijenije od republičkog proseka i da nas samo ono spašava da nismo na nivou Crne Trave, na primer.
Odgovor lokalnih donosioca odluka na ovakvo stanje u Leskovcu je prvenstveno kroz postojanje odgovarajućih planskih dokumenta, od kojih su osnovni Strategija održivog razvoja, Prostorni plan i Generalni plan Leskovca. Oni su i formalno usvojeni na odgovarajućim skupštinskim zasedanjima. Čisto formalno i tehnički posmatrano, uradjeni su dobro. Medjutim, Prostorni plan je uradjen ne na osnovu interno snimljenih potreba, nego kao u celoj Srbiji – pod pritiskom zakonskih rokova i pretnjom da će se ostati bez republičkih transfernih sredstava ukoliko se do nekog roka ne usvoje što je značilo da nekoliko referentnih institutucija u vrlo kratkom roku treba da urade prostorne planove za sve oppštine i gradove u Srbiji što se neminovno odražava na kvalitet i upotrebnu vrednost prostornih planova. Leskovačka strategija, kao što je to ranije ocenjeno za praktično sve strategije na republičkom nivou, sadrže relativno detaljne opise svih problema i spisak rešenja, koji više podseća na spisak za kupovinu nego precizno definisanu strategiju. Naime, izneverena je srž definicje strategije – ključni pravci i razvojni procesi čijom se realizacijom u uslovima limitiranih sredstava može postići najviše. Doduše, niko i nikad u Leskovcu nosiocima izrade dugoročnih razvojnih dokumenata nije rekao – imate toliko para u narednih pet godina i dajte da vidimo šta s time može da se uradi.
I na kraju, nameće se pitanje koji bi stav Leskovčani trebali da zauzmu po pitanju priključenja EU? Ako srž evropskih vrednosti predstavljaju privatna svojina, tržište i preduzetništvo, Leskovac ne treba da zazire od ulaska u EU. Pozntao je iz istorije Leskovca da se najbrže razvijao upravo u takvom ambijentu (do II svetskog rata), kao i onda kada su koliko-toliko postojali tržišni uslovi (vreme reforme Anta Markovića kada je društveni proizvod po stanovniku bio na nivou republičkog proseka).
RADMILA MILIVOJEVIĆ, NEZAVISNA KONSULTANTKINJA – Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju i konkurentnost srpske privrede
Sa globalizacijom svetske privrede značaj koncepta konkurentnosti je postao najznačajniji faktor održivog rasta jedne privrede. Države koje su to na vreme shvatile, uspele su da u relativno kratkom roku osnaže svoje privrede, povećaju svoje investicije i izvoz, stvarajući time bitne pretpostavke za dugoročan privredni razvoj. Koncept konkurentnosti je posebno važan za male zemlje koje zbog nedovoljnih resursa su upućene na međunarodno tržište roba i kapitala.
Koncept konkurentnosti je jedan od osnovnih kriterijuma za članstvo u EU – kopenhagenski kriterijum koji postavlja uslov postizanja stepena razvoja privrede na nivou koji može da izdrži konkurenciju na tržištu EU. Koncept konkurentnosti je i osnova nove industrijske politike EU koja se zasniva na sprovođenju strukturnih prilagođavanja koja bi omogućila porast konkurentnosti industrije EU, imajući u vidu da se, tzv. stare, relativno radno intenzivne industrijske delatnosti premeštaju prema regionima unutar i van EU u kojima postoji raspoloživost prirodnih resursa i gde je radna snaga jeftina. Sa druge strane industrije zasnovane na inovacijama, razvijaju se ubrzano pod uticajem globalizacije. Ubrzani rast novih industrija stvara i potražnju za transferom znanja a takve tendencije prati i transfer kapitala. Sva ova dešavanja u EU su itekako relevantna i za ekonomsku politiku Srbije i moraju da budu u osnovi dugoročnog programa razvoja Srbije.
Uvažavajući na žalost bolnu realnost ekonomske istorije Srbije devedesetih godina prošlog veka (raspad Jugoslavije i njenog tržišta , ekonomske sankcije, NATO bombardovanje – faktori koji su izolovali srpsku privredu sa svetskog tržišta na dugi rok i uticali na propadanje velikih preduzeća i drastičan pad njihove konkurentnosti ), srpska privreda je sa ulaskom u novi milenijum imala malo šansi da se u relativno kratkom vremenskom periodu obnovi i započne rast. To je po sebi podrazumevalo i nisku konkurentnost, male obime proizvodnje i nužnost obnove ranijih tržišnih veza. Veoma loša startna pozicija koja je dodatno pogoršana i lošim rezultatima u vezi sa privatizacijom.
Današnja realnost upravo imajući u vidu ovakve okolnosti je da nosioci privrednog razvoja i rasta srpske privrede mogu biti samo mala i srednja preduzeća. Dodatni argument u prilog tome je i uloga ovakvih preduzeća u zapošljavanju (samozapošljavanje i otvaranje novih radnih mesta). Malo je šansi da se u dogledno vreme se pojavi veliko preduzeće , onakvo kako pamtimo iz bivše Jugoslavije. Za to je potrebno prilično vreme i pristup izvorima finansiranja sa uslovima koje Srbija zbog svoje sadašnje ekonomske snage ne može da dobije. Iako je prisutna i činjenica da naš mentalitet ne uvažava korporativno poslovanje, mnoga jača realnost u prilog razvoja privrede koji se zasniva na dinamičnom razvoju malih i srednjih preduzeća je činjenica da u uslovima globalizacije trgovina u klasičnom smislu gubi značaj i sve se više trgovinskih tokova odvija u okviru lanaca dobavljača. Za velike, već snažno utemeljenje globalne korporacije, postojanje lanca kredibilnih dobavljača koji mogu da garantuju količine, kvalitet, termine isporuke i koje su inovativne, danas su jedan od najvažnijih faktora njihovih poslovnih odluka kod izbora partnera za saradnju ali i odluka u pogledu izbora lokacija za investiranje. Realno, ono što je do sada bio važan faktor za dolazak stranih investitora u Srbiju su pre svega bili cena radne snage (većina investicija je i bila u radno intenzivne proizvodnje) i veličina tržišta (CEFTA, sporazumi o slobodnoj trgovini sa RF, Belorusijom, Turskom, zemljama EFTA). Sa daljim razvojem ukupnih odnosa Srbije sa EU (napredak u procesu pregovora sa EU ka budućem članstvu) jačaće i pozitivni pritisak ovog procesa na unapređenje poslovnog ambijenta srpske privrede što je prvi i najvažniji preduslov u razvoju mikro konkurentnosti svakog preduzeća. Ujedno je i to i dodatni važan faktor jačanja interesa partnera za saradnju sa srpskim preduzećima kao i interesa stranih ulagača za premeštanje dela ili ukupnih svojih proizvodnji u Srbiju (veličina tržišta, stabilan i transparentan ambijent sa niškim transakcionim troškovima, povoljna cena i kvalitet radne snage).
Upravo to su i važni razlozi zašto je ovaj proces i šansa za preduzetnike da ga prepoznaju kao alat za postizanje onih promena ambijenta koji će voditi pojednostavljenju administrativnih procedura, dobijanju transparentnih i sprovodljivih propisa, efikasnih institucija. Stoga je važno već sada „iskoristiti“ proces integracije u EU za zastupanje interesa promene ambijenta upravo u tom pravcu. To sa sobom povlači i nužnost povezivanja i udruživanja privrednika jer to povećava snagu zagovaranja takvog interesa kod kreatora politika ali je ujedno i važan preduslov za povezivanje sa sličnim asocijacijama u regionu i u EU.
Vraćajući se na gornju rečenicu važnosti „korišćenja“ procesa integracije u EU za stvaranje nacionalnog ambijenta povoljnog za poslovanje i nužnost povezivanja i udruživanja u cilju sticanja snage za zagovaranje interesa privrede Srbije kod kreatora relevantnih politika, privrednici, sa novom fazom razvoja našeg dijaloga sa EU, već sada imaju dobru priliku za konkretno delovanje – da budu inicijatori važnog javnog dijaloga u vezi sa elementima nove politike podrške malim i srednjim preduzećima – zasnovane na onim instrumentima koje prepoznaje zakonodavstvo i praksa EU – korišćenje tzv. Akta o malom biznisu EU koji predstavlja okvir politike razvoja malih i srednjih preduzeća u EU zasnovan na 10 principa koje je potrebno pretvoriti u konkretne mere i akcije, kao i sadržine i sveobuhvatnog i jednogodišnjih programa za povećanje konkurentnosti srpske privrede koji je bio započet još 2011 godine – osnivanjem Nacionalnog saveta za konkurentnost od strane tadašnje Vlade Srbije.
Na žalost upravo zbog odsustva političke volje, rad ovog tela koji je definisao 38 preporuka u oblasti pet tema (preporuke u vezi sa energetikom efikasnošću, infrastrukturom, efikasnošću tržišta dobara, efikasnošću tržišta rada, razvoja ljudskog kapitala i inovacija i u vezi sa unapređenjem državne uprave) je prekinut (za 18 meseci rada samo je sprovedeno 8 preporuka).
Naša današnja realnost – prema poslednjem izveštaju Svetskog ekonomskog foruma (SEF) – za 2013. godinu, na 101. mestu po konkurentnosti u svetu, što je pad od šest mesta u odnosu na 2012. godinu. Indeks globalne konkurentnosti (IGK) 2013-2014 za Srbiju iznosi 3,8 što je u poređenju sa 2012. godinom pad od 0,1 i time je ove godine Srbija najlošije pozicionirana od svih zemalja u regionu a najviše je nazadovala kada je reč o infrastrukturi i makroekonomskom okruženju.
NEBOJŠA LAZAREVIĆ, DIREKTOR CENTRA ZA EVROPSKE POLITIKE – MORAMO UNAPREDITI PROCES KREIRANJA JAVNIH POLITIKA
Varaju se svi oni koji misle da mi nemamo o čemu da pregovaramo u procesu stabilizacije i pridruživanja. Pregovaraćemo o novcu, pregovaraćemo o rokovima za realizaciju finansijske podrške koju ćemo dobiti.
Od sposobnosti našeg pregovaračkog tima zavisiće koliko će iznositi troškovi našeg učešća u finansiranju EU. Za jednu ekonomiju kao što je srpska, to će predstavljati izuzetan finansijski napor, koliki god da budu ugovoreni ti troškovi.
Takođe, od usaglašenih rokova za realizaciju investicija koje će podržati EU u mnogome će zavisiti ko će biti uključen u trošenje tih para. Ako se budu prihvatili kraći rokovi, našu privredu, koja je nekonkurentna , istisnuće Slovenačka, Austrijska ili neka treća konkurentija privreda. Druga je stvar ako se budu dogovorili duži rokovi za potrošnju ovih sredstava, da mi imamo mogućnost da podignemo svoju konkurentnost i da se na odgovarajući način uključimo u ovaj proces.
Ključni problem je loše kreiranje javnih politika. Umesto konsultacija i uključivanja struke, naši Ministri dolaze ponedeljkom sa gotovim rešenjima i, što je najgore, sprovode ih. Niko se ne pita šta je realno, šta je osnovano, šta je ostvarljivo! Znajući kadrovsku situaciju u određenim ministarstvima, ja sam veoma zabrinut za ishod ovog procesa.
Nas očekuje decentralizovan način korišćenja evropske podrške. To znači da će se Evropska komisija povući iz daljeg odlučivanja o njihovoj raspodeli, a da će njihovu ulogu preuzeti naša ministarstva. Šta se tu sve može dogoditi, s obzirom na sveopštu politizaciju – može se samo pretpostaviti.
IVICA SAVIĆ, VLASNIK NAUČNO-TEHNOLOŠKOG PARKA – NEOPHODAN JE SNAŽAN PRITISAK NA KREATORE JAVNIH POLITIKA
Srbija se već decenijama nalazi u rukama oligarhijskih struktura, a to da li su one ideološko-političke ili tajkunsko-političke ne menja stvari. I jedne i druge funkcionišu na principu podaništva, što je od svih nas napravilo taoce negativne kadrovske selekcije.
No, svako od nas nosi po neki delić društva na svojim leđima. Mi smo odgovorni da to stanje menjamo. Kontinuirano, odlučno i zajednički. Nikome pojedinačno ne može biti bolje, ako živi u društvu koje se urušava, ako živi u državi kojom vladaju nepricipijelni interesi, ako gleda kako mu odlaze deca čije diplome koštaju po 300-400.000 evra.
Ja sam vlasnik preduzeća, danas i Naučno-tehnološkoga parka, koji već dvadeset pet godina živi od onoga što sam na tržištu stvori. I sve što činim da bi razvio svoje poslovanje, da bih realizovao inovacije koje sam osmislio – činim uprkos ovoj i ovakvoj državi. Ne uz njenu podršku.
Ništa se nije promenilo ni nakon petooktobarskih promena. Tajkuni i tajkunski (uvoznički) lobi, preko svojih marioneta u državnim organima, u startu su onemogućavali sve ono što sam želeo da ponudim kao inovaciju u oblasti farmaceutike, u kojoj poslujem. I to se nije odnosilo samo na mene.
Moram da priznam, da su nedavno počeli da duvaju neki novi vetrovi, kada je reč o stvaranju uslova za unapređenje konkurentnosti u Srbiji. Za sada oni samo dolaze sa vrha, tj. ne idu u dubinu i bojim se ako ostane samo na tome, da su mali izgledi da se stvari pomere sa mrtve tačke.
BRATIMIR NEŠIĆ, JAVNI MENADŽER (“POR WERNER I WEBER” )- SPORAZUM O STABILIZACIJI I PRIDRUŽIVANjU I KONKURENTNOST SRPSKE PRIVREDE
Od 1. septembra na snagu je stupio Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju Srbije Evropskoj uniji (SSP) kojim je naša zemlja postala pridruženi član EU sa kojom se stvara zona slobodne trgovine. Ovo znači da se carinske stope na sve industrijske proizvode spuštaju na nulu, dok samo mali broj strateški važnih poljoprivrednih proizvoda ostaje zaštićen visokim carinama. Veći deo poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda gubi svaku zaštitu od evropske konkurencije, dok za određeni broj proizvoda carinska stopa će iznositi od jedan do pet odsto. I ove carine što su ostale biće fazno smanjivane i na kraju ukinute narednih godina.
Iako u javnosti, a pogotovo u ministarstvima, preovladava optimizam i uverenje kako će otvaranje evropskog tržišta i zauzvrat otvaranje našeg tržišta EU, kompanijama doneti med i mleko i milione iz evropskih fondova, stručnjaci smatraju da se ovim završava proces liberalizacije, započet 2001. godine, koji je proizveo odumiranje srpske industrije.
Time je uništena naša industrija. To je kao da sportistu koji je imao bedne uslove za trening pustite da se takmiči sa nekim ko je imao dobru ishranu i visinske pripreme. Sada imamo dodatnu liberalizaciju uvoza i još uvek politiku precenjenog kursa. I sadašnji guverner i Savet Narodne banke olako prelaze preko toga što je dinar precenjen. Uvoz će biti još konkurentniji. Vidimo da naši ljudi, iako u lošim ekonomskim uslovima, idu na letovanja u inostranstvo a to je zato što te zemlje mnogo više cene evro od nas. Ova vlada apsolutno ništa nije promenila u tom pogledu, samo je nastavila istu, dosadašnju politiku.
Ovo odgovara isključivo kompanijama u stranom vlasništvu koje imaju veliki udeo uvoznih komponenti u proizvodnji. One samo koriste izuzetno jeftinu domaću radnu snagu i jeftinu električnu energiju, ali od njih nema velikih efekata za Srbiju. Od 10 vodećih izvoznika u Srbiji, 8 su strane kompanije.
Mi smo još 2001. godine pogođeni jer smo otvorili granice za inostranu robu. Tada je u vladajućim krugovima postojala ideja da umre što mora da umre, a što preživi biće zdravo. To je bilo naivno, jer kao što vidimo privreda je uništena. Treba biti pošten pa reći i da je EU od 2001. primenjivala bescarinski uvoz za naše proizvode osim nekih za koje smo imali kvote i kontigente.
Takođe ne treba biti naivan i misliti da možete potpuno da zaštite svoju privredu, a da EU neće uzvratiti. Ali ipak može da se vodi mudrija politika sa postepenim otvaranjem tržišta, kao što je to radila Poljska, na primer. Ovako ispada kao da smo štitili tuđe interese, kada smo otvorili granice dok nam je privreda bila tehničko tehnološki zaostala, posle bombardovanja i sankcija. Tada je bilo važno da se oslobode socijalističkih direktora, a industrija im nije bila bitna, uz napomenu da smo imali tu nesreću da smo u približavanju EU, osim ekonomskih, uvek imali i političke uslove.
Ako industriji koja se svodi na nekoliko velikih inostranih kompanija spuštanje carina neće mnogo smetati, po svemu sudeći prava drama čeka poljoprivredu i prehrambenu industriju. Jedan deo strateških proizvoda poput ulja, šećera i cigareta će ostati zaštićen visokim carinskim stopama ali za ostale dolazi vreme bitke sa konkurencijom.
U zajedničkom tržištu izvozne šanse imaće voće i povrće, juneće meso, med… ali, recimo, mleko će imati male šanse na inostranom tržištu, a i proizvođači svinjskog mesa suočiće se sa oštrom konkurencijom. U okviru prehrambene industrije samo će fabrike šećera i neki konditorski proizvođači moći da se nose sa konkurencijom.
Po dobijanju datuma počeće pregovori, a od ključne važnosti je da se napravi dobar pregovarački tim od ljudi koji poznaju poljoprivredu i koji vladaju bilansima i stanjem bolje nego predstavnici EU i tako izboriti povoljnije uslove.
Zbog navika i poverenja u našu prehrambenu industriju domaći potrošači će i dalje kupovati pre domaću hranu ali, ukoliko ne dođe do rasta standarda, inostrana jeftinija hrana može preuzeti i naše tržište. Ako kupovna moć nastavi da pada ili ostane niska, ljudi će na kraju tražiti jeftinije i neće gledati da li je proizvedeno u Srbiji ili negde drugde. Inače u narednim godinama na našem tržištu prednost će imati domaći proizvođači, samo je pitanje dokle.
Evropa ima visokoproduktivnu poljoprivredu i iza njihovih seljaka stoji jaka država sa ogromnim subvencijama. U ceni njihovih poljoprivrednih proizvoda subvencije učestvuju i do 50 odsto. Takva su pravila, ni nama niko ne brani da subvencionišemo svoju poljoprivredu. Tu će se poljoprivreda suočiti sa konkurencijom koju države EU snažno subvencionišu, a koja više neće imati carinskih prepreka da uđe na naše tržište. Neko bi to nazvao nelojalnom konkurencijom ali, takva su pravila.
S druge strane početak primene SSP ne znači i pristup nekim novim fondovima niti više novca za našu privredu ili poljoprivredu. Kao što je glavni pregovarač Tanja Miščević već rekla, nema za nas nikakvih novih fondova. I sada za projekte treba sam isfinansirati bar 50 odsto, pa onda čekati refundacije.
Poljoprivreda EU još od 50-ih godina uživa visoke subvencije. Već novije članice ne dobijaju tolike subvencije, a šta će biti dok mi stignemo u EU – ko zna. Uskoro će biti 20 godina od kako je ukinut zakon o finansiranju poljoprivrede (1994. Godine) i pod hitno treba usvojiti novi zakon u Srbiji. Ako ne bude bilo povoljnih kredita za poljoprivredu sa kamatama od tri, četiri odsto, nećemo se moći izboriti sa EU konkurencijom.
Konkurencija sa velikim i moćnim evropskim kompanijama mogla bi biti tek manja posledica početka primene SSP i dosadašnjeg lošeg vođenja pregovora sa Briselom. Znatno ozbiljnije posledice može imati pravo stranaca da od 18. juna 2017. godine stiču vlasništvo nad nekretninama, pa i poljoprivrednim zemljištem, kao i domaća fizička lica.
Ovako loše uslove nije ispregovarala nijedna druga zemlja koja je ušla u EU da samo četiri godine od početka primene SSP stranci dobiju ovo pravo. Kao prvo nijedna zemlja nije dozvolila da rok teče od početka SSP, već od punopravnog članstva u EU, a drugo nijedna zemlja nije ispregovarala tako kratak rok.
Srbija na taj način klizi u status kolonije. U klasičnoj koloniji jedna zemlja je vlasnik svih resursa, dok će kod nas kompanije iz različitih zemalja posedovati zemlju, telekomunikacije, vodu, električnu energiju. Evo mi smo već počeli da prodajemo zemlju Arapima i još to zovemo stranim direktnim investicijama, što je čisto ispiranje mozga – po mišljenju ekonomiste Mlađana Kovačevića.
Sve zemlje su bolje ispregovarale od nas. Hrvatska je dobila sedam godina od ulaska u EU, a državnu zemlju neće prodavati ni posle toga. Mađarska je imala rok sedam plus tri godine i na isteku desete godine njihov premijer je vodio bitku sa Briselom oko promene zakona. Na kraju je raspisao referendum i sa većinom od preko 80 odsto zabranjena je prodaja zemlje strancima. Naši tadašnji pregovarači su govorili tada da im je Brisel dao ponudu „uzmi ili ostavi“. Kasnije je Đelić priznao da su pogrešili. Tada su im tada mnogi u EU obećavali članstvo do 2016. godine pa su, zbog prevelike želje i obećanja, pristali i na brzu liberalizaciju i na tako štetne stavke u sporazumu. Zato sada, u pregovorima o članstvu, država mora da pokuša da revidira taj član i ako ne mogu da produže rok, a ono bar da te četiri godine počnu da važe od članstva u EU. Mislim da je to moguće sa stručnim timom i jakim argumentima.
MIRKO VUKOJEVIĆ , NEZAPOSLENI -TRŽIŠNI POTENCIJAL MLADIH JE ZAROBLJEN
Mladi Leskovca ne razlikuju se od bilo kog mladog čoveka u Evropi. Oni imaju želju za nadmetanjem, spremni su da rizikuju, poseduju znatiželju i kreativnost, a to su sve atributi koji ih preporučuju za uključivanje u sistem sobodnog tržišta.
Doduše, sistem pokroviteljskog zapošljavanja, koji je u ovoj zemlji na delu već decenijam, a i danas, u direktnoj je suprotnosti sa onim što određuje mladost kao takvu. On ih tera da svoju individualnost, svoju ličnost, svoju energiju troše na približavanje onima koji im obećavaju kule i gradove – a to su političke stranke.
Da su politička zapošljavanja mogla nešto da učine za zapošljavanje nezaposlenih mladih u Leskovcu, mi danas ne bi govorili o lokalnoj stopi nezaposlenosti mladih od preko 70%, o učešću mladih u ukupnoj nezaposlenosti od preko 40% itd. Svako pojedinačno partijsko zapošljavanje mladih otera 10 mladih iz Leskovca.
Država mora iz osnova da izmeni sadašnju politiku zapošljavanja mladih, da bi uopšte mogli da govorimo o konkurentnosti naše privrede. Kada političari, a ne tržište rada odlučuju o tome ko će biti zaposlen, a ko ne, to znači da mi uprkos svih priča o tržištu, ostajemo taoci najnekonkurentnijih.
Poseban problem predstavlja to što se političari oglušuju o savete stručnjaka. Odlučujući bez konsultacija sa javnošću, oni seku granu na kojoj sede ne samo oni nego i svi mi, posebno mladi.
DRAGANA SAVIĆ, PREDUZETNICA – SMANJITI INTERVENCIONIZAM
Nedavno sam učestvovala u radu jedne Međunarodne konferencije o razvoju Zapadnog Balkana. Imala sam čast da slušam izlaganje jednog od austrijskih ekonomista, koji važi za stručnjaka koji je svojim savetima spasao austrijsku ekonomiju od težih posledica ekonomske krize. Kada smo mu izložili politiku zapošljavanja srpske vlade i upoznali ga sa subvencijama od 10 000 evra po jednom novotvorenom radnom mestu – čovek je bukvalno bio šokiran. Jednostavno, nije mogao da veruje da je tako nešto moguće. Njegov savet može se svesti na jednu jedinu rečenicu : Ako hoćete nova, održiva zapošljavanja, onda smanjite poreze! Ako hoćete komkurentnu privredu, onda zaboravite na subvencije!
PERA VELJKOVIĆ, PREDUZETNIK – PODRŠKA ZDRAVOJ VELIKOJ PRIVREDI
Zahvaljujući pljaškaškoj privatizaciji uništili smo sve što je od „velikih“ preduzeća moglo da opstane na tržištu, što je moglo da bude konkurentno. Sada pomodarski govorima samo o malim i srednjim preduzećima. Isključivosti nam ne mogu doneti dobro. Recimo bar da ne želimo da ostanemo na malim i srednjim preduzećima.
Recimo da ćemo podržati ona koja se probijaju na putu ka velikima. Recimo da imamo snage da se uključimo u tržišnu utakmicu u svim njenim aspektima. Ja sam vlasnik preduzeća koje se bavi proizvodnjom čarapa već 20 godina, i nikada nisam dobio nikakvu subvenciju od države. Ova država je dala „Falke“- u 10.000 evra po jednom novootvorenom radnom mestu. Dakle, ova država je uzela pare od mene i dala ih mom konkurentu.
Uništavajući intervencionističkim merama jedne, da bi davali drugima, mi suspendujemo tržište i njegove zakone i pothranjujemo iluzije da država može da stvori konkurentnost. Ne, konkurentnost možemo da stvorimo samo mi koji rizikujemo i stvaramo, a država samo može da stvori povoljne ili nepovoljne uslove za nas.
GOJKO VELIČKOVIĆ, POMOĆNIK GRADONAČELNIKA – USPEŠNA TRANZICIJA ZAHTEVA POLITIČKU ELITU
Mi smo ušli u tranziciju bez prave političke elite. To nas prati od 90-tih godina prošlog veka. Pogledajte šta je uradila Kina sa liderima koji su imali razumevanje za značaj privatne svojine, preduzetništva, kapitala, podele rada, konkurencije. Ona beleži stope rasta koje su među najvećima u svetu.
MILA STANKOVIĆ, PREDUZETNICA – OSLOBODITI PREDUZETNIČKI POTENCIJAL LESKOVCA
Radila sam i u javnom i u privatnom sektoru. Poslednjih 20 –ak godina nastojala sam da razvijem sopstvenu firmu, međutim saplitana sam na svakom koraku. Država je uzimala od nas, od kojih je mogla nešto da uzima, da bi isplaćivala plate onima koji su svoje firme upropastili. Time je razarana motivacija svih nas koji smo želeli i koji želimo da se nadmećemo kao samostalni proizvođači.
Posebna priča je Leskovac. Ovaj grad trebalo bi da predstavlja nacionalni ponos zbog onoga što je dokazao da može da se uradi štednjom i konkurentnošću. Umesto toga, danas je ostavljen na milost i nemilost političkim moćnicima, koji su u stanju da razumeju samo konkurenciju u raspodeli, a ne i konkurenciju u stvaranju i razmeni vrednosti. Time isključujemo sami ne samo iz Evrope, nego i iz civilizacije.
JOVAN JOVIĆ, DIPL.ECC – OBESMIŠLJENI DRŽAVNI PROGRAMI
Programi koji su od strane države opredeljeni za razvoj privrede i preduzetništva obesmišljeni su tako što su postavljeni previsoki uslovi koje ciljna grupa nije u stanju da ispuni. To se odnosi uglavnom na finansijske i razvojne institucije koje treba u značajnijem procentu da učestvuju u rastu privredne delatnoosti, zapošljavanju I konkurentnosti. Finansijske institucije poput Fonda za razvoj RS posluju poput poslovnih banaka postavljajuci previsoke kriterijume koje se odnose na zaštitu sredstava I obezbeđenje garancija gde je u potpunosti ukinut institute ručne zaloge, hipoteka na nepokretnosti podignuta na odnos 1,5:1 a uslovi za jemstvo pravnih lica rigorozni što je u periodu funkcionisanja Fonda od 2008 do 2013. doprinelo umanjenju interesovanja za uzimanje zajma a samim tim I na smanjenu investicinu i privrednu aktivnost. Takođe su u ovom periodu naraslei i kamate od 1% do 6,5% na godišnjem nivou u zavisnosti od vrste kredita.
Druga po redu institucija koja se bavi razvojem privrede preko svojih programa a pre svega zapošljavanjem je Nacionalna služba zapošljavanja. Baveci se finansiranjem samozapošljavanja i otvaranja radnih mesta kod formiranih poslodavaca i izdvajajući sredstva za njihovo ostvarenje a pritom snizavajući uslove korišćenja tih sredstava stvoren je uslov za različite vrste manupalacija. Licima koja se samozapošljavaju omogućeno je da sa dobijenim sredstvima plate godišnje doprinose i da nakon godinu dana ugase radnju i ponovo se prijave na evidencuju zavoda gde postaju korisnici novčane naknade još najmanje tri meseca. Poslodavci koji zaposle radnike takođe ispoštuju rokove pod kojima su uzeli sredstva za otvaranje radnog mesta nakon čega po isteku tog perioda otpustaju iste i oni ponovo postaju korisnici naknade na Zavodu za zapošljavanje. Ovi podaci govore da ovi programi ne stvaraju održiva radna mesta, ne utiču na investicionu i razvojnu delatnost privrede a da ljudima i poslodavcima služe za rešavanje drugih ličnih i poslovnih problema dok Nacionalnoj službi jedino koriste za iskazivanje podataka o broju zaposlenih. Zbog svega navedenog je pomama za ovim sredstvima koja su tako dobro izreklamirana od strane NSZ a kasnije u postupku su odobrena za samo 5 lica za samozapošljavanje i sredstva za otvaranje desetak radnih mesta na citavom području Jablaničkog okruga što je u krajnjem slučaju smešno i neprimetno u odnosu na stanje u privredi i podatke o broju nezaposlenih u okrugu.
Programi SIEPE su osmišljeni tako da su uslovi ispunjivi stranim kompanijama koje su u situaciji da obezbede garancije a ne tako da budu prilagođeni uslovima domaće privrede što dodatno utiče na mogućnosti i razvoj konkurentnosti domaće privrede. Nacionalna agencija za razvoj je imala konkurs namenjen razvoju konkurentnosti koji se odnosio i na žensko preduzetništvo. Zbog velikog broja prijavljenih procenat refundisanih sredstava u ukupnim investicijama u konkurentnost je odobren oko 30% od predviđenih 50% u nekim slučajevima I do 70%, što će takođe usloviti povlačenje mnogih investicija u konkurentnost jer ovaj program predviđa prethodno 100% ulaganje sopstvenih sredstava u program nakon čega se refundira 30% od ukupne investicije.
Svi pokazatelji ukazuju na stanje domaće privrede i njenu konkurentnost u odnosu na dolažeće strane kompanije, ali i na promenu odnosa i uslova prema domaćoj privredi koja se nalazi u recesiji te je shodno tome potrebno da država omogući nove programe I prilagodi uslove kod postojećih programa kako bi privreda pod jednakim uslovima mogla da koristi investiciona sredstva kako iz domaćih, tako I iz stranih predpristupnih evropskih fondova. Potrebno je da Država rastereti privredu, donese set novih zakona i nov zakon o radu što će usloviti nova zapošljavanja i akumulirati sopstvena investiciona sredstva . Država je odgovorna za poslovni ambijent u smislu investicionih ulaganja i ona je ta koja može da utiče na uslove pod kojima će i u kolikoj meri strain capital biti angažovan u domaćoj privredi te je sa te strane odgovorna za celukopno stanje domaće privrede pre svega jer je aukcijskim modelom privatiacije i otvaranjem-liberalizacojom tržišta doprinela nekonkurentnosti I potpunom porazu domaćih kompanija kako na domaćem tako i na inostranom tržištu.
JOCA MARINKOVIĆ , NSZ – FILIJALA LESKOVAC – DRŽAVA JE POSTAVILA KRITERIJUME KOJI SU VAŽILI I ZA DOMAĆE I ZA STRANE INVESTITORE
Želeo bih da ukažem , da su kriterijumi za dodelu sredstava za zapošljavanje, kada je reč o našoj ekonomskoj politici, postavljeni tako da ni na koji način nisu favorizovane inostrane firme. Druga je stvar što se spolja posmatrano stiče utisak da su ino.firme bile u prednosti, zato što je veći broj njih ispunjavao propisane uslove.
Druga je stvar pitanje subvencija uopšte, tj. da li su nam uopšte potrebne subvencije u privredi ili ne.
