+381 69 1291 494

epusles@gmail.com

IZVEŠTAJ SA JAVNE RASPRAVE O NACRTU STRATEGIJE ZA STVARANJE PODSTICAJNOG OKRUŽENJA ZA RAZVOJ CIVILNOG DRUŠTVA U REPUBLICI SRBIJI ZA PERIOD 2014-2018.

IZVEŠTAJ SA JAVNE RASPRAVE O NACRTU STRATEGIJE ZA STVARANJE PODSTICAJNOG OKRUŽENJA ZA RAZVOJ CIVILNOG DRUŠTVA U REPUBLICI SRBIJI ZA PERIOD 2014-2018.

(Vranje, 20.10.2014, hotel „Pržar“) 

Zajedno sa oko 50-ak organizacija civilnog društva i udruženja građana lociranih u Jablaničkom i Pčinjskom okrugu, EPuS Leskovac bio je u prilici da uzme učešće u javnom  dijalogu organizovanom od strane vladine, inače veoma produktivne, Kancelarije za saradnju sa civilnim društvom, povodom predloženih rešenja u pogledu onoga što Vlada treba da uradi u naredne četiri godine, kako bi ovaj, tzv. nezavisni sektor društva, dobio pravu šansu da opravda svoj naziv.

Svakako, cela priča o razvoju civilnog sektora u Srbiji ima svoju pozadinu. Ona seže u doba s početka tržišne i državne emancipacije zemlje, dobijajući na težini kao refleksija spontanih društvenih procesa nastalih u prostoru između nedelotvorne države i neefikasnog tržišta. Kao zemlja koja je izgrađivala sebe sa glavom okrenutom ka evropskom civilizacijskom toku, Srbija je već do drugog svetskog rata imala društvene strukture koje su se okupljale oko vrednosti, a ne samo oko privatnog interesa (privatni sektor) i javne vlasti (država). U Leskovcu,  industrijskoj prestonici Srbije i evropskom uporištu razvojne delotvornosti tržišnih sloboda između dva svetska rata, već tokom 20-tih godina prošlog veka postojala su udruženja građana (jedno od njih zvalo se, npr. „Žene za suzbijanje luksuza“) koja su pokrivala onaj prostor između države i tržišta, gde nisu mogli da dopru ni preduzetnici ni činovnici. Suština je da racionalnost tržišnih odnosa i njihova globalizacija ne ostavljaju baš puno prostora za solidarnost, emocije i zajedništvo, što je ljudima potrebno, pogotovo na lokalnom nivou, a onda – kao izraz te potrebe – dolazi do njihovog spontanog, dobrovoljnog i slobodnog udruživanja kojim zadovoljavaju ovu vrstu potreba. No, pošto se u Srbiji nakon drugog svetskog rata desila naučna greška zvana “komunizam”, odnosno “socijalizam”, prinuda, kolektivizacija i centralizacija zemlje nasađene su tamo gde su postojali privatna  svojina, tržište i demokratija, uz nacionalizaciju individualne slobode i uvođenje sistema u kome su pod firmom jednakosti svi bili u poziciji da jednako čerupaju zajedničku budućnost. I, kao rezultat svega toga, civilni sektor danas u Srbiji predstavlja segment društva koji mora da rešava probleme koje je stvorila država, a ne tržište, jer tržišnog društva u Srbiji nema ni danas, nakon 70 godina od samoisključenja zemlje iz evropskog civilizacijskog toka. A Strategija, koja se našla na dnevnom redu, trebalo je da ponudi odgovore na tu situaciju.

Prvo i osnovno što se mora konstatovati, kada je reč o pristupu ovom događaju, jeste činjenica da je reč o dokumentu čije donošenje nije pokrenuo ni Đinđić, ni Koštunica, ni Tadić, a mogli su (njihove prethodnike je besmisleno pominjati u ovom kontekstu). Dakle, pokrenuli su ga nosioci sadašnje političke moći. I najmanje što pristojnost nalaže, to je da im se zahvalimo na gestu.

Drugo što se mora reći, to je da je u celu priču od početka uključen onaj na koga se to odnosi, a to je organizovano građanstvo Srbije. U međuvremenu (u proteklih 14 godina) je u Srbiji doneto preko 100 vladinih stretegija. I ni u jednu od njih samozvana demokratska pozicija nije našla za shodno da uključi one u koje se kune, a to su građani koji su ih birali. Pristojnost nalaže da se uključivanje građana u profilisanje strateških opredeljenja zemlje – pozdravi.

Treće, organizatori javne rasprave iskazali su najveću moguću otvorenost i spremnost za dijalog  povodom svakog od pokrenutih pitanja, i to je kvalitet u odnosima između donosioca odluka i građana, koji se retko sreće na ovim prostorima, pogotovu u razgovoru bremenitom neinformisanošću, nerealnim očekivanjima, jezičkim barijerama itd. I to je nešto sasvim novo na ovim prostorima, pogotovu ako se uzme u obzir arogancija, isključivost ili političko sektaštvo nekadašnjih eksponenata samozvane demokratske pozicije poput  ministra za lokalnu samoupravu (M. Marković), ministra privrede (M. Dinkić), ministarke obrazovanja (Ljiljana Čolić) itd.

Četvrto, kreatori ovog dokumenta su iskazali punu spremnost da uče, da dopunjuju svoje znanje kroz razmenu argumenata, ne nastupajući niti jednog trenutka kao nedodirljive, bogomdane sveznalice, kojima je okupljanje potrebno kao kozmetika za unapred donete odluke.

Peto, na javnoj raspravi su prisutni bili u prilici da čuju dva sjajna tematska obraćanja od strane dvojice gradonačelnika (Leskovac i Vranje), koja ukazuju da postoji šansa da u Evropu i evropsko civilno društvo ne uđe samo Beograd, već i neprivilegovani Jug Srbije.

EPUS u VRANJU

Šesto, javna rasprava o stvaranju podsticajnog okruženja za razvoj civilnog društva unela je u javni prostor Srbije i veoma značajne kritičke stavove učesnika. To se pre svega odnosi na ukazivanje da je predloženi dokument dosta “tanak” za ovu vrstu dokumenata, te da isti treba dopuniti:

a)     Elementima koji čine standardne komponente strateških planova, a to su vizija, misija i vrednosni okvir. Pri tome je poznato da, kada se ne zna koja je strateška vizija, onda važi kao pravilo da “ako ne znaš kuda ideš, onda misliš da je svaki put pravi”, što se na primeru srpske tranzicije (pogotovu Dinkićevog intervencionističkog koncepta) pokazalo kao pogubno. Takođe, ako se ne zna koja je strateška misija državnih organa u stvaranju podsticajnog okruženja za civilni sektor, onda se može desiti to da donosioci odluka učine sve što je u njihovoj moći da sedmodecenijski javni parazitizam u Srbiji samo premeste iz javnog u civilni sektor. Ili, ako se ne znaju vrednosti koje javna vlast sledi u stvaranju novog ambijenta, onda se može desiti da “slobodna država” potpuno uguši “slobodu pojedinca”, bez koje opet nema civilnog sektora.

b)    Poboljšanom definicijom pojma civilno društvo, koja bi izražavala suštinu razlikovanja ovog segmenta društva u odnosu na javni i privatni sektor, a pre svega njegovu komplementarnu ulogu u odnosu na ova dva sektora. To znači da strateška uloga civilnog društva nikako ne bi smela da se svede samo na alat za unapređenje javnih politika, koliko god bilo potrebno i opravdano zalaganje donosioca odluka da uključe kolektivnu pamet u ovaj aspekt odlučivanja. Suština civilnog društva je u emanaciji individualne slobode, što znači u smanjivanju prinude u društvu i povećavanju uloge pravila, a značaj civilnog društva u stvaranju adekvatnog usmeravanja i koordinacije razvojnih aktera na osnovu pravila je neprocenjiv. U tom smislu potrebno je preuzeti neku od definicija koju nude svetski autoriteti za ovu problematiku.

c)    Navođenjem izvora finansiranja u sklopu predloženog akcionog plana, bez čega će on, u principu, biti samo mrtvo slovo na papiru.

d)    Razradom neophodnih mera za unapređenje uloge civilnog društva u evropskim integracijama zemlje. U tom smislu, od izuzetnog je značaja obezbediti uključivanje lokalnih OCD u proces analiziranja uticaja koji će na lokalne zajednice imati proces usaglašavanja strateškog i pravnog okvira Srbije sa evropskim zakonodavstvom i politikama, kao i uključivanje u proces inoviranja i, uopšte, unapređenja lokalnih javnih politika tragom tih uticaja.

e)    Razradom mera koje bi podržale korišćenje konkurentske prednosti koju ima jug Srbije u sprovođenju politike normalizacije odnosa sa Kosovom, a što je jedan od preduslova evropskih integracija zemlje. Zajednički nastup civilno orijentisanih Srba i Albanaca sa Juga Srbije, koji se inače dobro poznaju i istorijski i teritorijalno su upućeni jedni na druge, uz odgovarajuću podršku, mogli da se pretvore u svojevrsni most za ubrzanje evropskih integracija i Kosova i Srbije.

f)     Ugrađivanjem strateške orijentacije da se zakonska rešenja u oblasti socijalnog preduzetništva ne svedu na podršku transferu javnih (kadrovskih) viškova iz javnog u civilni sektor, da se onemogući širenje javnog sektora na oblasti koje dokazano efikasnije i kvalitetnije može da obavlja civilni sektor, a pogotovu da se onemogući “preotimanje” poslova od zajedničkog interesa, koje je u protekloj deceniji razvio civilni sektor, a  koje javni sektor želi da preuzme, ili uveliko preuzima, kako bi sačuvao “status quo”.

Srđan Dimitrijević

Učesnik javne rasprave u svojstvu

predsednika EPUS-a Leskovac

U Leskovcu, 30.10.2014.

Podelite objavu:
Share on twitter
Share on facebook
Share on linkedin
Share on email
Share on whatsapp

Pretraga:

Kategorije:

Zanimljivosti
Pitali
Novosti
Naslovna
Galerija
Foto

Izdvajamo:

Možda vas zanima i

Z E L E N O J E C O O L!

„Klimatske promene“, „Kjoto protokol“, „Pariska konferencija“, „efekat staklene bašte“, „globalno zagrevanje“, „crveni meteoalarm“, „Sternov dokument“,

PROČITAJTE JOŠ