Obrazloženje

Predlog ovog člana Zakona u direktnoj je suprotnosti sa Strategijom razvoja obrazovanja Vlade Republike Srbije od 2012. Za određenje vizije visokog obrazovanja u ovom dokumentu koristi se, između ostalog, obeležje „Mobilnost studenata“, što podrazumeva da je „Horizontalna i vertikalna mobilnost studenata ….. između…. akademskih i strukovnih studija mogućna…, uz eventualno dodatne uslove.“  S tim u vezi,  u Strategiji se kao jedan od glavnih izazova (ciljeva) prepoznaje   „Otvorenost i dostupnost akademskih studija: najmanje 38,5% (a kasnije najmanje 40%) visokoobrazovanih građana starosti od 30 do 34 godine“. Razvijajući viziju i odgovarajući na navedeni izazov, strategija utvrđuje kao jedan od svojih strateških ciljeva „Omogućiti mobilnost između strukovnih i akademskih studija“.  Radi ostvarenja ovog cilja specifikovane su konkretne akcije i mere, i to:

Ÿ omogućiti mobilnost između OSS’ i OAS“,

Ÿ omogućiti mobilnost sa OSS na MAS“’ i

Ÿ omogućiti mobilnost sa OAS na MSS““ .

OSS – osnovne strukovne studije

OAS – osnovne akademske studije

MAS – master akademske studije

MSS – master strukovne studije

Životni uslovi su promenljivi, pa prema tome i potrebe za obrazovanjem. Predlogom ovog člana zakona znatno se otežava promena vrste obrazovanja. Ukoliko student želi da promeni vrstu studija ili da nastavi obrazovanje na drugoj vrsti studija, na akademske studije sa strukovnih ili obrnuto, mora da krene sa drugom vrstom studija od početka. U situaciji kada su studenti svesni činjenice da zaposleni danas u tržišnoj ekonomiji do 38 godine života u proseku promene od 10 do 14 poslova, kao i da takve signale sve više dobijaju i od domaće privrede, želja za promenom započetog programa morala bi da naiđe na pozitivnu reakciju obrazovnog sistema, te da se studentima koji se nađu u toj situaciji omogući prelazak na drugi program. U suprotnom, studenti će se naći u situaciji da svoju obrazovnu potrebu mogu da zadovolje u inostranstvu, ali ne i u svojoj zemlji.

Ukoliko predlagač želi da ostane pri ovom predlogu, kao što je rečeno na javnoj Raspravi u Nišu (22.05.2017.), u obavezi je da pokrene postupak za reviziju aktuelne Strategije razvoja obrazovanja, pa da tek nakon izvršene revizije usvaja Zakon.

Objašnjenje koje je dato u procesu javne rasprave, „da je ovome moralo da se pribegne, zato što je primećeno da izvestan broj studenata koristi `mobilnost`, kako bi na neprincipijelan način došao do neophodnih bodova`, je krajnje neuverljivo, a pre svega uvredljivo za mlade ljude. Zato što se, zbog nekoliko izolovanih slučajeva, celoj ovoj društvenoj grupi pripisuje obeležje koje je određuje kao grupu „sklonu podvalama“, pa joj kao takvoj sledi zabrana korišćenja mogućnosti koje su uobičajene za evropski obrazovni prostor.

Briše se sa spiska studija prvog stepena “pod tri specijalističke strukovne studije“ i dodaje se na spisku studija drugog stepena

Predlog ovog člana Zakona u direktnoj je suprotnosti sa Strategijom razvoja obrazovanja Vlade Republike Srbije od 2012, gde se kao jedan od glavnih izazova (ciljeva) prepoznaje  „Otvorenost i dostupnost akademskih studija: najmanje 38,5% (a kasnije najmanje 40%) visokoobrazovanih građana starosti od 30 do 34 godine“.

Očigledno je da ukoliko specijalističke strukovne studije budu svrstane u prvi stepen obrazovanja, student koji želi da nastavi usavršavanje na master strukovnim studijama mora da krene sa master studijama od početka. Sa svoje strane, to bi poskupelo troškove studiranja i učinilo mu nedostupnim sticanje onih znanja za koja procenjuje da su mu neophodna. Ako bi specijalističke strukovne studije bile studije drugog stepena, onda bi studenti mogli da nastave školovanje upisom na drugu godinu master studija, uz značajno smanjenje finansijskih izdataka i, što je najvažnije – uz povećanu dostupnost obrazovanja.

Objašnjenje koje je dao predlagač na Javnoj raspravi održanoj u Nišu (22.05.2017.), kako „nije pošteno“ da osnovne akademske studije u trajanju od 4 godine budu izjednačene sa trogodišnjim strukovnim studijama, je takođe krajnje neuverljivo i reaktivno. Razlika u težini između prvih i drugih se da lako izraziti preko broja bodova.

Briše se redni broj dva i piše redni broj tri, a pod brojem dva dodati “upućuje visokoškolskoj ustanovi akt upozorenja, kojim se ukazuje na nedostatke u pogledu ispunjenosti uslova, kvaliteta rada visokoškolske ustanove, odnosno studijskog programa, i ostavlja rok za otklanjanje navedenih nedostataka, s tim što se po isteku tog roka odlučuje o zahtevu;“

Obrazloženje

Predlog ovog člana Zakona u suprotnosti je sa „naučenim lekcijama“ iz dosadašnje prakse akreditacije u Srbiji. Naime, prema poslednjem stavu ovog člana zakona, visokoškolska ustanova kojoj se odbije zahtev za akreditaciju ima pravo da ponovi zahtev po isteku roka od godinu dana od dana donošenja rešenja kojim se odbija zahtev za akreditaciju. S obzirom da  Nacionalno akreditaciono telo donosi rešenje u roku od devet meseci, da Nacionalni savet odlučuje o žalbi u roku od 90 dana od dana podnošenja žalbe visokoškolske ustanove, visokoškolska ustanova može da izgubi pravo upisa na jedan ili više studijskih programa u roku od dve godine i više, što može bitno da ugrozi opstanak i poslovanje ustanove. Iskustva VPSLE i iskustva drugih visokoškolskih ustanova koja su prezentovana  na sastancima KASS-a, govore da donošenje rešenja često zavisi od načina interpretacije standarda od strane recenzenata. Dešavalo se da jednu istu stvar recenzenti na jednom studijskom programu prihvataju, a na drugom odbijaju. Akt upozorenje je neophodan da bi se usaglasila različita tumačenja standarda od strane ustanove i strane recenzenata.