POVODOM MOGUĆIH ISHODA SASTANKA OD 19.02.2015:
KAKO I DO KAKVIH PREPORUKA?
I UVODNE NAPOMENE
Dana 19.02.2015. godine u Beogradu je (zgrada Narodne skupštine) održan drugi sastanak radne grupe za Poglavlje 20 “Preduzetništvo i industrijska politika” o pristupanju Srbije Evropskoj uniji. Tema sastanka bila je „Uloga poslovnih organizacija u kreiranju boljeg poslovnog okruženja i podizanja konkurentnosti srpske privrede“. Cilj sastanka bio je da se definišu preporuke za ovo pregovaračko poglavlje. Sastanak je održan u prisustvu 60-ak predstavnika civilne, akademske i poslovne zajednice, uz široku i na momente polemičku raspravu i davanje preporuka koje imaju za polazište različite vrednosne pozicije, što je dobro za pluralizam, ali otežava selekciju preporuka. Ovaj tekst ima za cilj da doprinese da izbor preporuka odgovori nameni.
Da bi se izbegli nesporazumi, daje se nekoliko definicija za ključne pojmove i odnose na kojima bi trebalo da se bazira rad radne grupe:
* „Preduzetništvo je način razmišljanja, odnosno proces stvaranja i razvijanja ekonomskih aktivnosti kombinovanjem rizika, kreativnosti i/ili inovativnosti uz pouzdanu upravljačku strukturu unutar nove ili postojeće organizacije“ – Green Paper (Evropska komisija);
* „U najopštijem smislu, industrijska politika može se definisati kao bilo koja politika koja utiče na industrijsku aktivnost“ (A. Obadić). U zavisnosti od orijentacije ona može biti horizontalna (indirektna, neutralna; koja prepušta unutar i među-industrijski razvoj tržištu, fokusirajući se na poboljšanje poslovnog okruženja) i vertikalna (koja teži razvoju posebnih industrija ili celih industrijskih sektora, gde se država sukobljava sa tržištem i pokušava delimično, ili u potpunosti da zameni delovanje tržišnog mehanizma);
* Klaster je geografska koncentracija međusobno povezanih preduzeća, organizacija i institucija, koja zajedničkim delovanjem poboljšava svoj nastup na tržištu i postiže konkurentsku prednost. Teorija klastera zasniva se na konkurentskoj prednosti i ulozi lokacije, polazeći od toga da se „najveći deo konkurentske prednosti ne nalazi u kompanijama, pa čak ni u delatnosti kojoj one pripadaju, već u LOKACIJI”, pri čemu je „važno ne ono u čemu jedna lokacija konkuriše, već KAKO to čini“ (M. Porter). Kao takvi, klasteri predstavljaju važan, složen oblik organizacije, sa presudnim uticajem na konkurenciju, javljajući se kao izrazita karakteristika tržišne privrede.
* Odnos između industrijske i preduzetničke politike: Instrumentima kojima se koristi industrijska politika EU, koji su zapravo instrumenti preduzetničke politike, nastoje se stvoriti opšti uslovi unutar kojih preduzetnici i preduzeća mogu pokretati inicijative i iskoristiti svoje ideje i mogućnosti (A. Obadić);
* Odnos između industrijske i klasterske politike: U stvarnosti, teorija klastera i industrijska politika iz osnova se razlikuju – kako po idejama na kojima su nastale tako i po svom uticaju na državnu politiku. Industrijska politika počiva na stavu o međunarodnoj konkurenciji u okviru koje neke delatnosti nude veće mogućnosti za stvaranje bogatstva od drugih .. u smislu …. da konkurentsku prednost u ogromnoj meri određuju sve veći prinosi na obim. …. Teorija klastera teško da bi mogla biti više različita. Koncept klastera počiva na jednom širem dinamičnijem stavu o konkurenciji među firmama i lokacijama zasnovanom na produktivnosti. Međusobne veze i prelivanja unutar klastera često na rast produktivnosti deluju više nego obim pojedinačnih firmi (M. Porter)
II PREPORUKE ZA PREPORUČIOCE
Do preporuka za unapređenje preduzetništva i industrijske politike u Srbiji može se doći na dva načina: Prvi je, ponuditi rešenja koja se bave problemom, a drugi – ponuditi rešenja koja se bave šansama. Pošto protagonisti i jednog i drugog načina rade to sa uverenjem da se bave pravim rešenjima, valjalo bi u startu imati zajednički orijentir, koji bi bio prihvatljiv za sve. Logično je pretpostaviti, da bi taj orijentir mogao da bude „Slobodno preduzetničko društvo“ (suprotno od toga bilo bi „Slobodna preduzetnička država“, tj. „Okupirano preduzetničko društvo“). Pod pretpostavkom da je to tako, svi koji učestvuju u ovom procesu trebalo bi da budu saglasni oko toga da sve ono što šteti „Slobodnom preduzetničkom društvu“ – ne bi spadalo u prihvatljive preporuka.
Prvo, osnovno i najvažnije što podrazumeva saglasnost oko pomenutog orijentira, to je zasnivanje svih preporuka na tri fundamentalna principa ljudskog ponašanja. Reč je o zajedničkim pravilima koja su stvarana tokom milenijuma, kroz pokušaje i greške u spontanom procesu ljudskih interakcija povodom korišćenja ograničenih sredstava za ljudsku egzistenciju. Njihovo suštinsko svojstvo je da njihova primena omogućava mirnu egzistenciju pojedinaca u društvu, tj. opstanak i razvoj bilo kog društva. U konkretnom slučaju, radi se o neprikosnovenosti privatne svojine, slobodi ugovaranja i odgovornosti za preuzete obaveze. U Srbiji, uspostavljanje racionalnog odnosa prema ovim pravilima, između ostalog, podrazumeva: 1) Uspostavljanje kontinuiteta sa preduzetničkom Srbijom od pre 70 godina, koja je znala da su materijalna jednakost i sloboda nepomirljivi; 2) Konstatataciju činjenice da Srbija od 1945. godine, u većoj ili manjoj meri, negira verodostojnost ovih principa, isključujući time sebe iz evropskog civilizacijskog toka kroz uvođenje jedne istorijske, odnosno naučne greške (socijalizam), u svoj društveni sistem, i plaćajući danak u neostvarenom prosperitetu svih ovih decenija, sve do današnjih dana; 3) Samousmeravanje ka održivoj ličnoj/evropskoj budućnosti, a u okviru pravila da samo pridržavanje pravila čini pojedinca članom društva i korisnikom prava.
Realnost ovih principa i u Srbiji, kao i svugde u svetu, očituje se na način koji nije vidljiv, ali je savršeno razumljiv. Dovoljno je samo zapitati se to da li u Srbiji postoji porodica, lokalna zajednica, formalna ili neformalna grupa, u kojoj se za njene najuglednije članove ne smatraju oni koji poštuju tuđe? A poštovati tuđe, to znači – svesno, ili nesvesno – imati izgrađen odnos prema privatnoj svojini kao nečemu fundamentalno važnom. U tome se ljudi u Srbiji ni po čemu ne razlikuju od onih u Engleskoj, Estoniji, Kini itd. Čak i u vreme kada je ovde sve bilo „svačije i ničije“, a to važi i za one najzagriženije pobornike tog koncepta: niko od njih nikada nije viđen da donosi nešto svoje u nešto državno, već se dešavalo obrnuto; svako dvorište bilo je ograđeno; svaka međa bila je branjena do poslednje pare u sopstvenom džepu; svaki dobijeni stan nije se smatrao dobijenim dok nije bio upisan na sopstveno ime. Jednostavno, sklonost da se deluje u skladu sa razlikovanjem onoga što je „moje“ od onoga što je “tvoje”, govorila je iz svakog od njih jače od bilo čega drugog. Mada, istini za volju, to i nisu govorili oni. Iz njih je zapravo govorilo nasleđe hiljada prethodnih generacija, koje su opstale zahvaljujući poštovanju tog principa, a da najveći broj ljudi ni dan danas ne ume da objasni u čemu se sastoji važnost institucije privatne svojine, kada je u pitanju opstanak i razvoj pojedinca, njegove porodice, ili grupe kojoj pripada. Sa svoje strane, to govori najmanje tri stvari: 1) Da ljudi rođeni u Srbiji imaju kapacitete da budu uspešni isto kao i bilo ko drugi rođen u Nemačkoj, Engleskoj, Švedskoj ili ma gde drugde u svetu; 2) Da svaka preporuka koja vodi urušavanju institucije privatne svojine – predstavlja autogol; 3) Da Srbija bez ustavnog definisanja principa neprikosnovenosti privatne svojine i, na toj osnovi, zaštite privatne inicijative, ostaje da važi za zemlju u kojoj je “deljenje”, a ne “stvaranje” vrhovni princip egzistencije.
Ovo pogotovu kada se uzme u obzir činjenica da zemlje lideri ekonomskog i društvenog razvoja EU nikada nisu imale diskontinuitet, kada je reč o odnosu njihovih društvenih sistema prema verodostojnosti ovih principa, kao i činjenica da razvojni okvir EU predstavlja jedan integralni korpus principa, zakona, propisa, smernica, preporuka, strategija, izveštaja itd., čiji integritet počiva na oslanjanju na tržište kao najvredniji rezultat delovanja ovih principa. Stoga nikada nije dovoljno istaći da se, u ovom smislu, Srbija nalazila, i još uvek se nalazi, na suprotnom polu evropskog sistema i politika, te da golo prepisivanje evropskih zakona, tj. svođenje pregovora o članstvu na usaglašavanje sa evropskim zakonskim okvirom, a bez preuzimanja celog evropskog društveno-strateško-pravnog okvira sa fokusom na ugradnju tržišnog duha kojim zrači ceo taj korpus javnog uticaja, zemlji neće doneti ništa sem kompromitacije. Sa svoje strane, to podrazumeva preporuku za donosioce odluka, da paralelno sa usvajanjem evropskog zakonskog okvira, moraju istovremeno menjati postojeći društveni sistem i javne politike preuzimajući i sve ono drugo, na čemu Evropa u pregovorima ne instistira, ali što predstavlja integralni deo evropskog razvojnog okvira, bez čega je nemoguće napraviti evropski rezultat, za šta, inače, Srbija ima kapacitete.
Kada se ta optika primeni na konkretnu situaciju u Srbiji, dobija se sledeća slika stvarnosti. S jedne strane, ljudi koji ovde žive u svom privatnom životu vođeni su institucijom privatne svojine kao fundamentalnom zajedničkom vrednošću. S druge strane, oni žive u državi koja im danas prinudno (oglušujući se o instituciju privatne svojine) oduzme skoro 50% onoga što stvore, da bi to potrošila na, po njoj, pametniji način (između ostalog i na plate skoro 800.000, tek nedavno prebrojanih javnih poslenika). I šta onda oni rade u toj situaciji? Raspolućeni između poštovanja pravila, koja su im u nasleđe ostavile generacije njihovih predaka kao matricu za uspešan život, i straha od aktuelne državne prinude, oni biraju da deluju u skladu sa onim što im obezbeđuje veću ličnu harmoniju: odlazeći iz zemlje; odbacujući poput stranog tela postojeći parazitski sistem tako što beže u ekonomsku ilegalu; zaobilazeći prinudu gde god je to moguće. Zato svaka preporuka koja vodi održavanju ovakve prinude, tj. koja ne vodi njenom smanjenju, predstavlja deo problema, a ne deo rešenja, iz jednostavnog razloga što zemlja u kojoj njeni građani ne žele da pokreću biznis, a želi jedan Anjeli, ili Édouard i André Michelin – predstavlja problem za sebe. I zato oni koji se npr. zalažu za razvoj industrije znanja, industrije zdravlja i slično, što je u principu sasvim osnovano, moraju da znaju da njihova preporuka za društvo, odnosno približavanje Evropi, može imati nekog smisla samo ukoliko se formuliše, ne kao zahtev za povećanje nepravedno malih primanja, već kao zahtev za stvaranje prostora za privatnu inicijativu i konkurenciju u ovim oblastima i, svakako, kao zahtev za: smanjenje ovlašćenja države u privredi i drugim tržišno utemeljivim oblastima razvoja, uključujući trenutno obustavljanje intervencija u Fiat, smederevsku železaru i slično; ukidanje subvencija od po 10.000 evra po novootvorenom radnom mestu; otpuštanje viškova zaposlenih u javnom sektoru i stvaranje poslovnog okruženja povoljnog za njihovo uključivanje u privatni sektor; intenziviranje aktivnosti na racionalizaciji i štednji javnog sektora; uspostavljanje sistemske podrške preduzetnicima koji nisu imali sreće u biznisu i slično.
U takvoj situaciji, besmisleno je upoređivati visinu javne potrošnje u Evropi (koja u proseku ostvaruje 27.000 evra BDP po stanovniku) i Srbiji (sa njenih 4.000 BDP po stanovniku), te na osnovu toga izvlačiti zaključke o trenutnim potrebama ljudi u Srbiji i davati preporuke za njihovo rešavanje, a pritom ne uzimati u obzir činjenicu da građani Evrope, i sa onim što im preostane, mogu da umesto letovanja na Bahamima izaberu letovanje u Palma de Majorci, dok preduzetnicima Srbije, sa onim što im preostane kada podmire poreze i doprinose, praktično preostaje da biraju hoće li jesti hleb svaki, ili svaki drugi dan. Na stranu nedavno upozorenje stručnjaka Svetske banke, koji su i samoj EU stavili da znanja da ona nešto treba da promeni u svom modelu razvoja, s obzirom na to da se pokazalo da svaki procenat javne potrošnje iznad 40% smanjuje njen potencijal rasta za po 2%. Na stranu i to, da se javna potrošnja u uporedivim zemljama poput Bugarske i Rumunije kreće na nivou od oko 30%, dakle znatno manje u odnosu na Srbiju.
I dalje. Sloboda ugovaranja, tj. mogućnost da svako ugovara korišćenje svojih sopstvenih sposobnosti u skladu sa svojim sopstvenim ciljevima, predstavlja civilizacijsko dostignuće koje je omogućilo eksponencijalni razvoj svetske privrede u poslednjih trista godina, zahvaljujući jednostavnoj činjenici da je preduzetnim pojedincima više odgovaralo da rade po pravilima koja ih štite, nego po onim koja im naređuju šta da rade. Pritom, vrednost slobode zasniva se na prilikama koje obezbeđuje za nepredvidljive akcije. I onaj ko, poput države, prinudom ograničava individualnu slobodu, zapravo i ne zna da li je i koliko je time onemogućio namere i delo jednog potencijalnog Nikole Tesle, Stiv Jobsa, Bil Gejtsa i slično. A pošto se – za razliku od onoga što se zna – ono što se ne zna nalazi daleko od očiju javnosti, stvara se lažna slika da se napredovalo u nečemu. U stvari, kada bi se benefiti merili na pravi način, uvidelo bi se da je gušenje preduzetničkih sloboda nerazumnom državnom prinudom tokom poslednjih 70 godina unazadilo Srbiju više nego sva razaranja kojima je zemlja bila izložena vodeći ratove u 20 veku. Pozivajući se na nikad razjašnjeni, a u suštini besmislen, termin “socijalna pravda” (“pravda” je već sama po sebi društvena i dodavanje prideva “socijalna” imenici je pleonazam), kao i na termine tipa “pravedna cena”, “pravedna nadnica”, “pravedna kamata” (što su termini apsolutno lišeni značenja u društvu tržišno povezanih pojedinaca), država je 1945. godine u Srbiji na mesto do tada važećeg principa kontributivne (korektivne) pravde ustanovila, i nikad ukinula, princip distributivne pravde, koji nije princip ponašanja u odnosu na jednake, nego je princip ponašanja nadmoćnih u odnosu na podređene. U suštini, reč je o principu koji je nepomirljiv sa vladavinom zakona (i Evropom) i onom slobodom koju ta vladavina garantuje. Ovo posebno imajući u vidu da je nastanak EU predstavljao odluku viševekovnih ratnih neprijatelja, pre svega u liku Francuske i Nemačke, da zajednički odgovore na izazov uspostavljanja održivog mira kroz međusobno povezivanje na pravilima funkcionisanja najpre zajedničkog, a potom i jedinstvenog, tj. slobodnog i otvorenog evropskog tržišnog prostora. Zato bi svi oni, kojima je vertikalna industrijska politika na srcu, trebalo da uz sopstvenu preporuku obavezno navedu i to čiju bi slobodu odlučivanja trebalo ograničiti (državnim činom oduzimanja egzistencijalnih dobara), da bi se nekom drugom ova sloboda povećala (državnim činom dodeljivanja egzistencijalnih dobara), jer je u suprotnom njihova preporuka lišena značenja.
Odgovornost za preuzete obaveze, tj ispunjavanje datih obećanja, jeste ono što po svojoj suštini zaokružuje značenje prethodna dva principa. Ovde je reč o trećem preduslovu opstanka i razvoja bilo kog, posebno tržišnog društva, što, kada je o Srbiji reč, znači i da se u konkretnom slučaju radi o trećem preduslovu za njeno približavanje Evropi. Primena ovog principa štiti preduzetnika od nesolidnih partnera, prevaranata, negativnih posledica delovanja određenih poslovnih rizika i slično, poboljšavajući izglede svakome da dođe u položaj koji mu daje dobru priliku da postigne svoje ciljeve. Svako to može, jer može da se osloni na pravo, kao obim aktivnosti dodeljen posebnoj volji unutar društvenog poretka uspostavljenog zakonom. Upravo je primena ovog principa omogućila ubrzani prelazak plemenske zajednice “licem u lice”, koju su držali na okupu zajednički ciljevi, u prosperitetno tržišno društvo zasnovano na zajedničkim pravilima, i to obezbeđujući investiciono sposobnim i preduzetnički nastrojenim strancima istu onu zaštitu, koju uživaju pripadnici lokalne društvene grupe. Mada, kada je o tome reč, treba znati da tokom poslednjih 70 godina u svetu ne postoji zemlja koja je, poput Srbije (u sklopu nekadašnjih država), toliko iskompromitovala princip odgovornosti za preuzete obaveze, sejući tragikomične iluzije o “nesvojinskoj svojini”, “odumiranju države i prava”, “samoupravljanju”, “prevazilaženju tržišnih odnosa društvenim dogovaranjem i samoupravnim sporazumevanjem” i tako obučavajući generacije i generacije akademskih pitomaca za uništavanje samih temelja civilizacijskog napretka u sopstvenoj zemlji. Zato se ne može dovoljno istaći sav značaj preporuka za uspostavljanje svih aspekata sistema vladavine prava, kao i delotvornog sistema neformalnog obrazovanja.
III PREPORUKE ZA PREPORUKE
Zašto horizontalna, a ne vertikalna industrijska politika? Zato što se vertikalna industrijska politika zasniva na pretpostavci da su svi preduzetnici maloletni, te da im je potreban tutor u liku države, da ih vodi kako ne bi zalutali na tržištu. Kao takva, ona negira suštinu preduzetništva kao načina razmišljanja utemeljenog na želji za nadmetanjem, spremnosti na rizik i inovativnosti. Kada je reč o horizontalnoj industrijskoj politici, ona deluje podsticajno na aktiviranje postojećih preduzetničkih kapaciteta, transformišući se i sama u preduzetničku politiku kao politiku budućnosti.
Zašto treba odvojiti industrijsku od klasterske politike? Zato što klasteri predstavljaju nov način razumevanja privrede, organizovanja ekonomskog razvoja i formulisanja javne politike, koji se zasniva na prepostavci da većina trajnih konkurentskih prednosti u jednoj globalnoj privredi ima lokalni karakter. Aktiviranje tih prednosti podrazumeva fokus na prevladavanju lokalnih ograničenja za rast produktivnosti, inovativnosti i povećanja broja start-apova. Pristup ekonomskom razvoju zasnovan na industrijskoj politici u prvi plan stavlja prinose na obim, angažujući državnu podršku ka prioritetnim industrijama sve dok one ne postignu kritičnu masu, što vodi preusmeravanju konkurencije u korist određene lokacije, po cenu propadanja brojnih drugih razvojno atraktivnih lokacija. Koristiti instrumente klasterske politike kao alate industrijske politike ravno je pokušaju da se slikarskom kičicom iscrtavaju zebre na pešačkim prelazima.
Zašto treba promeniti zakonska rešenja o socijalnom dijalogu? Zato što postojeći zakon dopušta da akteri problematičnog legitimiteta zaposedaju javni prostor bez ikakve šanse da naprave nekakav iskorak ka istinskom dogovoru. Promena bi trebalo da ide ka smanjenju arbitrarne uloge države u ovom procesu. Ako se dogovaraju poslodavci i sindikati kao ključni socijalni akteri, neka se ili dogovore, ili ne dogovore, ali neka se zna da će oni sami snositi posledice pregovaračkog procesa, a ne da im država sa svojim autoritetom služi kao poštapalica za to što nisu u stanju da nađu zajedničku tačku oslonca.
Zašto treba ustanoviti novi zakonski okvir za civilni dijalog? Zato što socijalni i civilni dijalog nisu jedno isto. Formiranje NKEU za kratko vreme pokazalo je prednosti uspostavljanja suštinskog dijaloga između javnog i civilnog sektora. Taj proces bi trebalo učiniti kontinuiranim, normiranim i proceduralno definisanim, kako za potrebe nacionalnog nivoa odlučivanja, isto tako, pa i više od toga, za potrebe lokalnog nivoa odlučivanja.
Srđan Dimitrijević,
Član radne grupe za poglavlje 20
U Leskovcu, 20.02.2015.
