Evropski pokret u Srbiji – Leskovac učestvuje u radu Nacionalnog konventa o EU za Poglavlje 22 „Regionalna politika i koordinacija strukturnih instrumenata“, gde civilno društvo, uz zaista sjajnu organizaciju EPuS-a, ima mogućnost da deluje kao istinski akter u procesu pristupnih pregovora Srbije za punopravno članstvo u EU. Radi se, inače, o Poglavlju koje je ne samo komplementarno, već i suštinski povezano sa Poglavljem 20 „Preduzetništvo i industrijska politika“, u kome EPuS Leskovac takođe učestvuje. Pri tome, suština svega dobrog, što je vezano za funkcionisanje Nacionalnog konveta, leži u društvenom promovisanju jednostavne činjenice da ne ulazi državna administracija Srbije u Evropu – već sami građani Srbije.
Za razliku od Poglavlja 20, gde je radna grupa sazvana tek posle oba (eksplanatorni i bilateralni) završena skrininga, ovde su predstavnici civilnog sektora bili u prilici da razmatraju Izveštaj o onome što se dešavalo već odmah posle prvog skrininga, kada, po ustaljenoj proceduri, EU najpre predstavlja kandidatu sopstveni normativni okvir. Već sama činjenica da je ovo pitanje tako brzo postavljeno na dnevni red ove radne grupe, predstavlja odličan primer odgovornog odnosa srpskih pregovarača prema građanima svoje zemlje. To isto važi i kada je reč o njihovoj spremnosti da radnu grupu uključe u čitav proces pre održavanja bilateralnog skrininga, tj. zvaničnog predstavljanja onoga što je Srbija do sada uradila u procesu prilagođavanja regionalnoj politici EU i načinu funkcionisanja njenih strukturnih fondova.
Međutim, i u radu ove radne grupe, kao što je to došlo do izražaja prilikom razmatranja Poglavlja 20 “Preduzetništvo i industrijska politika”, sadržina dijaloga između predstavnika civilnog društva i državne administracije pokazala je da naše želje za pristupanjem Evropskoj uniji putuju „Er Srbijom“, a naša spremnost da budemo u Evropskoj uniji – „Ćirom“. Naravno, svako će najpre postaviti pitanje na osnovu čega se izvodi jedna ovakva ocena? Evo, za početak, tri razloga za to.
1. Ne postoje, ili ako postoje, ne stavljaju se javnosti na uvid, odgovarajuće analize uticaja! Na primer, pregovarački timovi iznose ocene da Srbija u određenim oblastima neće imati previše posla u usklađivanju sa evropskim zakonodavstvom. Međutim, čim se malo zagrebe ispod površine, isplivaju stvari koje govore upravo suprotno. Uzmimo samo slučaj sa primenom jednog jednostavnog propisa iz Poglavlja 20, kao što je to evropska direktiva za suzbijanje kašnjenja u plaćanju. Njena primena podrazumevala bi da se nečije neizmireno potraživanje u državi Srbiji nađe u “izvršnom stanju” za 90 dana. Nije teško zaključiti da, čak i da kojim čudom Srbija u ovom trenutku ima evropsko pravosuđe, primena jednog ovakvog propisa istog časa bi paralisala celu privredu, a od prezaduženog građanstva napravilo revoltiran preki sud za giljotinjiranje srpskog učlanjenja u EU. Pri tome, daleko od toga da je reč o lošem, ili kod nas neprimenjivom propisu. Naprotiv. Nije u pitanju propis kao takav, već naša nespremnost da se suočimo sa izazovom i da, koliko danas, sagledamo uticaje i ponudimo rešenja koja su adekvatna.
Ili, uzmimo slučaj sa Poglavljem 22, gde, takođe, provejava stav da ovde za državu nema mnogo posla oko usaglašavanja sa evropskim zakonodavstvom. U studiji “Efekti integracije Srbije u EU na regionalni razvoj” dr E. Jakopin i A. Perišić navode: Osnovni ciljevi i principi kohezione (čitaj regionalne) politike sadržani su u Ugovoru (članovi 158-162), kao i drugim važnim strateškim dokumentima … Regionalna politika predstavlja jednu od ključnih oblasti EU prava: OKO 500 PROPISA U OKVIRU POGLAVLJA 22 AQUISA”! Na pitanje o tome kako kod nas stoje stvari u ovom pogledu, članovi radne grupe dobili su objašnjenje da je kod nas, što se tiče propisa u vezi sa ovim Poglavljem, manje-više sve usklađeno, te da nam preostaje samo da se pripremimo za efikasno korišćenje evropskih fondova. Ako je to tako, onda je logično da se javno postavi najmanje nekoliko pitanja; a) Da li za našu zemlju važe ovih 500 propisa, ili ne važe (uključujući i članove 158-162 Ugovora o osnivanju)? I ako važe, kakav je njihov uticaj na decentralizaciju? b) Da li naša zemlja zaista spada u red onih zemalja koje savršeno znaju gde će da potroše javne resurse, te kojima je potrebno samo da dođu do para, pa da dožive neviđeni razvojni bum? c) Da li postoji iko od onih koji odlučuju o evropskim parama, a da mu nije poznato to, da naša zemlja već 7 decenija, a i danas, predstavlja svetski primer javne jalovosti, tj. trošenja para građana na uzgajanje korova i opstanak parazitizma? d) Da li iko u ovoj zemlji razume šta su to “statistički regioni”, tj. da li se na tome može graditi bilo koja razumna regionalna politika? Da li je moguće, makar i samo razmišljati o vlasništvu nad evropskom regionalnom politikom, a istovremeno ne razmišljati o promeni domaćeg Ustava?
2. Značaj i uloga smernica i drugih ”mekih” instrumenata u vođenju evropskih javnih politika se prenebregava, marginalizuje, previđa, ili nedovoljno razume, kada je reč o našoj percepciji naših obaveza u procesu pristupnih pregovora! Praktično, to znači sledeće. Naša državna administracija, po sopstvenom kazivanju, smatra da je u ovom trenutku za nas bitno samo ono što evropsko zakonodavstvo izričito zahteva, a da sve ono što se može podvesti pod evropski “Otvoreni metod koordinacije” i analogne instrumente, zapravo predstavlja nešto oko čega ne treba mnogo lupati glavu, jer “to je stvar nacionalne zakonodavno-političke volje”. Tako, kada je reč o industrijskoj politici EU, bitno je samo da primenimo pomenutu direktivu o suzbijanju kašnjenja u plaćanju, a ne i opšta načela industrijske politike koja dolaze sa nivoa EU. Ali to znači da se nebitnim smatra sve ono (COM(2005)0474, COM(2007)0374, COM(2008)0397, COM(2008)0699, COM(2009)0512, COM(2010)2020,COM(2011)0021, COM(2012)0582,COM(2014)0014) COM(2011)0021) što čini suštinu evropskog zalaganja za primenu tzv. horizontalnih, input-orijentisanih mera industrijske politike, kojima se aktuelni i potencijalni preduzetnici ohrabruju da potraže i izgrade svoje mesto na tržištu, a ne na stranačkoj listi. U konkretnom slučaju, reč je zapravo o instrumentima evropske PREDUZETNIČKE POLITIKE, kojima se teži stvaranju opštih uslova unutar kojih preduzetnici i (posebno) MSP mogu pokretati inicijative i iskoristiti svoje ideje i mogućnosti. Sa svoje, pak, strane, to znači da Srbija treba da svoja strateška dokumenta, a pre svega ponašanje političara, prilagodi intencijama, odnosno duhu takve politike. To podrazumeva obavezu državne administracije, da objasni političarima kako se njihovo sektorsko uplitanje u privredu duboko kosi sa evropskom i svakom drugom tržišnom suštinom, te da onaj od političara, koji hoće da arči javne pare na sopstvene preduzetničke ideje treba da, ili napusti politiku i osnuje sopstvenu firmu, ili pak da, uz motivacione preduzetničke subvencije, koje daje od para poreskih obveznika, priloži i hipoteku na ono što poseduje. Pa ako se desi da stane Fiat, ili Mišlin, ili Džinsi – da se desi da stane i on. Svakako, sve ovo ne znači da EU, u svom arsenalu instrumenata ekonomske politike, ne koristi i one koji su vertikalne prirode. Međutim, suština je da je EVROPA IZGRADILA ZAJEDNIČKI STAV, I PRETOČILA GA U OPŠTE NAČELO, da njena industrijska politika treba da se razvija kao horizontalna. Mi, kako pokazuju pristupni pregovori, i dalje čvrsto stojimo na pozicijama sektorskih podsticaja, tj. stimulisanja razvoja privrede bez ekonomije, živeći u ubeđenju da je napredak stvaranje ambijenta u kome je zainteresovan da ulaže Anjeli, ali ne i građanin Srbije.
Slično se može zaključiti i kada se malo pobliže osmotri “naše” razumevanje poglavlja 22. Naime, aktuelni tumači i stratezi našeg pristupanja EU prihvataju, kao zdravo za gotovo, našu 15-godišnju (i svu prethodnu) inerciju u dominaciji sektorskog nad regionalnim pristupom razvoju, smatrajući to svojevrsnom regionalno-političkom konstantom koju je danas nemoguće, ili nepotrebno, upodobljavati u odnosu na regionalno koncipiranu prirodu evropskih fondova. Svodeći ceo problem pristupanja na pripremu za pristupanje evropskim parama, oni pri tome seju paniku oko sebe, upozoravajući da će male opštine propasti, jer nemaju kapacitete za apsorbovanje evropskih para. Uvaljujući nam tako rog za sveću, tj. svodeći problem pristupnog usklađivanja regionalne politike Srbije na problem neefekasnosti i pozivajući se, pri tome, na to da u EU države članice raspolažu nadležnostima potrebnim za sprovođenje evropske regionalne politika, ovi tumači i stratezi pregovaranja za Poglavlje 22 zapravo čine sledeće: a) Zanemaruju činjenicu da EU ne zahteva od država članica horsko pevanje kada je u pitanju modelovanje regionalne politike u konkretnom slučaju, ali zahteva rezultate u sprovođenju dogovorenih praktičnih politika, što je, sa svoje strane, nemoguće postići bez odgovarajućih sistemskih pretpostavki i odgovarajuće profilisanih praktičnih politika; b) Ignorišu činjenicu da regionalna (koheziona) politika predstavlja jednu od FUNDAMENTALNIH politika EU koja za cilj ima jačanje ekonomske i socijalne kohezije kroz smanjenje razlika u nivou razvoja između država i REGIONA Evrope; c) Vređaju zdrav razum građana Srbije svrstavajući ih u one kojima se može manipulisati, jer ne razumeju razliku između “efikasnosti” i “efektivnosti” u upravljanju razvojem; d) Amnestiraju somnabulizam zvani “statistički regioni” Srbije; e) Prenebregavaju činjenicu da je država Srbija, kada je reč o nivou centralizacije, već punih 7 decenija, a i danas, bliža mongolskim plemenima iz doba Džingis kana, negoli ma čemu što asocira na evropsku tradiciju lokalnog i regionalnog slobodarenja; f) Prikrivaju činjenicu da je rezultat aktuelne regionalne politike Srbije: 122 : 22 za nerazvijene lokalne jedinice (u Srbiji bez AP Kosovo i Metohija); g) Ne uviđaju da su velike opštine u Srbiji, koje su pravljene (1953-1964) poput izraelskih kibuca i egzistiraju u tadašnjim granicama i broju sve do danas, mnogo veći problem od onih malih, jer u njima sve ključa od naboja između sukobljenih seoskih i gradskih interesa, načina života, subkultura …
3. Sve ukazuje na to, da smo mi shvatili pristupne pregovore kao rešavanje problema usaglašavanja sa evropskim zakonodavstvom, a ne kao šansu da se reintegrišemo u evropski civilizacijski tok koji smo napustili 1945 godine. Mi govorimo o reformama, tj. o preoblikovanju postojećeg sistema, smatrajući da je reč o nečemu poput preoblikovanja punoglavca u žabu. Umesto da govorimo o transformaciji, tj. o suštinskoj promeni stanja društvene devolucije u stanje društvene evolucije, poput nastanka stanja Južne Koreje u odnosu na nastanak stanja Severne Koreje. Mi i dalje govorimo da bi trebalo da menjamo Ustav, ili zbog Evrope, ili zbog Kosova, a ne zbog nas samih, kojima je najpotrebnije da znaju da, pre svega, i iznad svega, imaju ustavnu zaštitu privatne svojine kao svetinje, a ne kao nekakve posestrime državne, zadružne i još kojekave druge svojinske mutljavine. Mi i dalje bacamo prašinu u oči Evropskoj uniji svojom ratifikacijom Evropske povelje o lokalnoj samoupravi, a u suštini smo od 1963. godine do danas politički suspendovali elementarno ljudsko pravo na slobodno teritorijalno organizovanje pripadnika lokalne zajednice u lokalnu samoupravu, o čemu govori činjenica da za 50 godina na ovim prostorima nije bilo niti jedne značajnije promene u broju i veličini ovih nasilno ustrojenih ćelija društvenog inžinjeringa i organizaciono-političkog primitivizma. Mi i dalje ne činimo ništa da smanjimo agoniju u kojoj se nalazi običan čovek, jer potrhranjujemo njegovo očekivanje da država, a ne tržište, može da reši njegovo zaposlenje. Mi i dalje mislimo da možemo da uđemo u Evropu tako što ćemo joj svakodnevno izjavljivati ljubav, a ne tako što ćemo se osposobljavati da izvršavamo obaveze koje proističu iz članstva.
